Воркапић: Осим највећи тренер са којим сам радио

Љубомир Воркапић је плодну каријеру почео у Шпарти из Белог Манастира, али је најсветлије тренутке доживео са Војводином и Партизаном. Данас је менаџер, пошто је у играчким данима стално понављао да тренер никада неће бити.

Новосађани су два пута били освајач титуле у шампионату Југославије. Први пут то се догодило 1966. у генерацији Силвестера Такача, Илије Пантелића и других јуноша. Она друга, и последња, титула стигла је 1989. Лале су тада побеђивале Црвену звезду, Партизан, Хајдук, Динамо и прве прошле кроз циљ. Један од оних који је барјак славе и тријумфа носио широм некадашње земље био је Воркапић, фудбалер офанзивних задатака и великих  могућности.

Рођен је 19. фебруара 1967. у Осијеку. Некако је логично било да из Шпарте из Белог Манастира пређе у Осијек, али његово фудбалско стасавање текло је другачије.

- Са 18 година отишао сам на служење војног рока. По повратку био сам на припремама Шпарте. Меч је гледао тадашњи тренер Војводине и ранији тренер винковачког Динама Тонко Вукошић. Утакмицу коју је он пратио одиграо сам боговски и одмах је уследио позив из Војводине. Исте године сам и стигао у Нови Сад - појашњава Воркапић.

Љубомир је са Војводином 1989. био најбољи у Југославији. Марас, Мијић, Шапурић, Михајловић, Вујачић, Јокановић, Мијуцић, Пунишић, Тањга, Вујачић, Јоксимовић, Воркапић и други, предвођени легендарним Милошем Шестићем, за којег по повратку из Грчке није било места у  његовој Звезди, многима су помрсили рачуне. Конкуренција је била јака, али имали су квалитет за потврђени успех.

- То је био спој искуства и младости. Нас млађе предводили су Шестић, Шапурић, Марас. Наравно, заслуге припадају и тренеру Љупку Петровићу.

Шеле, маг фудбалске игре, током сезоне у којој се војевала битка  за титулу био је љут на руководство Војводине што му нису дозволили да се поново отисне у печалбу. Уместо њега заиграо је Воркапић и све је било као из најлепшег сна.

- Стицајем околности позван сам на ту утакмицу, пошто Шеле није путовао. Не знам шта се у том часу збивало између њега и управе Војводине. Почео сам утакмицу, победили смо Вележ у Мостару са 1:0 и тако сам своје место у првом тиму зацементирао.

Из тих сетних, дивних и давно прохујалих дана памти се да су Воркапић, Синиша Михајловић, Мирослав Тањга и Славиша Јокановић кришом напустили хотел и отишли у дискотеку, али Љупко Петровић је тада често контролисао новосадске локале, желео је мир и професионализам, обоје су неопходни на путу до циља.

- Све је тако било. Ми смо из карантина отишли у једну дискотеку. Кад смо се враћали, у хотелу је горело светло. Ухавтила нас је паника, мислили смо да су нас провалили. Међутим, сетили смо се да је светло горело и кад смо одлазили. Било је низ анегдота на период који је био леп.

Љупко у извидници, а они у скривању иза музичких кутија…

- Ха, ха... Кад је Љупко ушао у дискотеку нама су јавили и сакрили смо се иза звучника. Кад је он прошао локал и уверио се да нема никог од нас, изашли смо кад је „опасност” прошла.

Воркапић је играо против много врхунских асова. Међу највећим са простора Југославије били су Сафет Сушић и Дејан Савићевић, али да је Драган Стојковић нека посебна димензија. Популарни Пикси је, у улози селектора, одвео Србију на ЕП, па ће се након 24 године поста наша репрезентација наћи у Немачкој.

- Пикси је један од наших најбољих фудбалера свих времена. Добар је и као селектор, преферира офанзивну игру. Другачију улогу имаћемо у Немачкој у односу на Катар.

И Данета Купрешанина из Сарајева сматрао је за виртуоза игре читавог региона. На занимљив начин су Воркапић и Купрешанин обележили један меч Сарајева и Војводине.

- Играли смо утакмицу по лошем времену. Пао је снег, па је терен очишћен и није било лако играти. Меч је посматрао Ивица Осим и то је пресудило да пређем у Партизан. Полувреме смо водили са 2:0, био сам двоструки стрелац. Негде 15 минута пре краја тренер ме је извео из игре, појачао дефанзиву. Отишао сам у свлачионицу, а након петнаестак минута долазе моји играчи и сви погнуте главе. Наиме, Купрешанин се разиграо, постигао је два гола, Сарајево је победило са 3:2. Он је један од најбољих играча против којих сам играо.

Да није било честих повреда могао је Дане да игра где пожели.

- Било који тим на свету могао је бити његов, само да су га повреде мимоишле. Имао је технику, могао је много да трчи. Изузетно квалитетан играч, креативан. Као да је имао четворе очи, све је видео на терену. Добар ударац десном ногом, одличан центаршут, апсолутно све.

Памти се и анегдота са Сашом Ћурчићем у Њујорку.

- Дошао сам код Саше, спремали се на некакву журку. Обукао сам одело, кравату, али он ми каже да не могу тако да идем. Он ме обукао поново и кренемо. У лифту нас пита жена да ли смо ми музички бенд, али ми смо рекли да смо фудбалери и уследио је смех. Можете мислити како смо били обучени.

Воркапић је из Војводине прешао у Партизан. Ивица Осим је, као много пута пре и касније, знао шта ради.

- Осим је најбољи тренер од свих са којима сам сарађивао. Био је и велики човек. Зачетник је новог Партизана који је преузео примат над европском Звездом.

Љубомир је играо још у Шпанији, Португалији, Грчкој и Бугарској.

- Из Партизана сам отишао у Херкулес, тамо одиграо шест месеци, онда сам три године провео у Виторији, па пола године у Алмерији. Потом сам отишао у Грчку, па у Бугарску. Задовољан сам каријером – закључио је Воркапић.