Топић – породица с Олимпа

Учествовање на олимпијским играма је сан сваког спортисте, а Драгутин, Биљана и Ангелина Топић досањали су га 10 пута. Пробали смо уз помоћ наших и иностраних статистичара да пронађемо постојили ли у свету краљице спортова слична прича, наилазили на бројне комбинације – родитеља и детета, супружника и слично, али је јединствена породица Топић, којој је адреса – Олимп.

Централна фигура је Драгутин. Учествовао је као скакач увис на шест узастопних олимпијскиг игара. Још је занимљивије што је у два наврата био тренер својој супрузи Биљани, троскокашици, а сад и ћерки Ангелини, која ће учествовати у татиној дисциплини у Паризу 2024.

- Рођен сам у време где је спортско васпитање налагало да су олимпијске игре сан сваког спортисте. Не знам да ли је то и даље случај. Оне су имале посебну важност и посебну вредност, ван свих норматива и рангова, нешто што човек може да доживи једном или ниједном. Ето, ја сам имао ту прилику и шансу да се шест пута окушам на олимпијским играма на шта сам више него поносан – почео је свој део приче Драгутин, глава породице.

Рођени сте 1971. Дебитовали сте 1992. у Барселони, били тек нешто старији од Ангелине, која ће баш на дан почетка Игара у Паризу 26. јула напунити 19 година?

- Веома су ми тешко пале. Био сам емотивно јако незрео, али сам физички био изузетно спреман. Непосредно пре Олимпијских игара, у мају су нам уведене санкције и било нам је забрањено да учествујемо. То ме је тотално пореметило, јер сам целу каријеру и тренутну форму подредио том такмичењу. Било је много изазова – слали су нас, па нас нису слали у Шпанију, враћали нас с аутобуске станице, неће бити Олимпијских игара за нас... Био сам тотално депресиван. Поново су нас покупили седам дана пред почетак највећег такмичења и рекли нам да је дозвољено учешће без националних обележја. Није исто као кад идеш спреман, с посебном мотивацијом.

Прилично стресна ситуација?

- Испао сам не мало, него мало више из форме, па не знам како сам успео да пронађем мотив у себи... У ствари нисам нашао мотив, већ ми је мотив био олимпијски пламен на стадиону. Кад сам га видео добио сам крила. Да је тог дана, кад су биле квалификације, одржано финале, можда не бих био олимпијски победник, али бих сигурно освојио олимпијску медаљу. Од шале сам, у првом скочио 2,20 па норму од 2,26. Оба скока била су за преко 2,40.

Две године раније били сте првак Европе с 2,34 и светски јуниорски шампион и рекордер с 2,37, а 1993. поставили важећи рекорд Србије од 2,38 м?

- Данак неискуству довео је до тога да сам после квалификација имао две непроспаване ноћи, јер сам толико био емотивно фрустриран, видео себе на победничком постољу и једноставно нисам могао да заспим. То је допринело томе да у финалу нисам био на нивоу на ком је требало да будем и на ком сам био целе сезоне. Олимпијска медаља је била на 2,34, баш јефтино, али је за мене остала недосањан сан.

Следеће су биле Олимпијске игре у Атланти 1996?

- Слична прича. Те године био сам најспремнији. Дошао сам као првак Европе са 2,35 у дворани. Целе године сам скакао минимум 2,32. Просто сам осећао да вредим за скокове преко 2,40. Видело се то и на такмичењима, али сам резерву чувао за Игре.

Квалификације сте пребродили беспрекорно?

- Ушао сам у финале и све оно што нисам желео поклопило се у одлучујућих 24 сата. Једини дан кад је пала киша био је тај. Борилиште за скок увис било је другачије распоређено. Залет је нама висашима кретао с траве. Она је била мокра и блатњава. Покушавао сам нешто да компензујем у првим скоковима и нисам се снашао, нисам био то ја. Веома је важно да имате свој ритам, брзину залета, која се мери у центиметрима, а из тог муља нисам могао да изађем жељеном брзином. Завршио сам на неславном или славном четвртом месту с 2,32. Вредео сам много више него што сам показао. Депресију, која ме је пратила пре Барселоне, сад сам доживео после такмичења. Схватао сам да ми је то последњи воз за озбиљан пласман на олимпијским играма.

Квалификовали сте се и за Сиднеј 2000?

- Не знам ни сам како. Већ сам био маторац, да тако кажем, 29 година. Дугачко путовање ми је изузетно тешко пало. Квалификације су ми биле веома напорне. Нисам успео да уђем у финале, али ми није посебно тешко пало. Нисам био ни ментално ни физички спреман.

Родила се нова нада, нова жеља за Олимпијске игре у Атини?

- Имао сам посебан мотив и желео сам да се доказујем са далеко млађим колегама по 10 и 15 година. Био сам озбиљно повређен пре самог такмичења, доктор Јован Ђуровић ме је дигао из мртвих. Знао сам да не вредим за медаљу, али сам се надао да могу некако из прикрајка да се умешам у борбу за њу. Квалификације сам прошао доста лагано. У финалу ми се десило то да сам био у игри за једно од одличја. Прескочио сам 2,29 и завршио на деветом или 10. месту, заборавио сам. Просто ми је било драго што сам показао да човек с 33 године може да се бори за висок пласман.

У Пекингу 2008. године имали сте додатни мотив?

- Већ сам био тренер, али још увек и такмичар. Пре свега ми је био битан Биљин висок пласман. Фокус је био на њој. Завршила је на 13. месту. У финале улази њих 12, што значи да се није пласирала. Испоставило се да је пет такмичарки било допинговано, па се сада води као седма. Није нам утеха што то пише у билтенима. И данас нас то погађа. Имао сам квалификације после ње. Скочио сам довољно да уђем у финале, али нажалост због већег бројег покушаја нисам прошао у завршницу. Био сам разочаран, било је доста компликација. Стручни штаб репрезентације Србије није урадио оно што је требало да се нађем на бољем залетишту па нисам показао колико сам вредео.

Дошли сте у Лондон 2012. као рекордер – скакач увис с највише учешћа на олимпијским играма?

- Посебна прича, али из другог разлога, веома емотивна за мене и Биљу. Буквално дан пред полазак, када нам је јављено да је преминуо Михајло Шврака, мој тренер, мој кум, моје све. Биљу сам послао у енглеску, а ја сам право са сахране отишао. Мислио сам да ћу моћи да се саставим, да ћу моћи нешто да учиним, али сам био превише емотивно испражњен. Завршио сам без прескочене висине и отишао неславно у пензију. Слична се ствар десила и Биљи, јер је пропатила све са мном заједно.

Уколико буде трајала у светском врху као тата, Ангелина би могла да учествује на ОИ 2048. године.

АНГЕЛИНА: РАДУЈЕМ СЕ УЧЕШЋУ

Ангелина је јуниорка и 2024, а иза ње су невероватни подвизи: од стране Европског олимпијског комитета проглашена је 2022.најбољом младом спортисткињом Европе, ове је Звезда у успону по Европској атлетици и међу три најбоље младе атлетичарке света у избору Светске атлетике. Допринеле су свему томе: трећа места на ЕП за сениорке 2022. и у апсолутном пласману Дијамантске лиге ове сезоне, сениорско финале на СП, млађе јуниорски планетари рекорд из 2022. од 1,96 м, национални сениорски и јуниорски од 1,97 м ове сезоне, златне медаље на ЕП за јуниорке и СП за млађе јуниорке, бронзана са СП за јуниорке...

Како из ове перспективе гледате на свој деби на највећем такмичењу?

- Мама и тата су ми причали о олимпијским играма као нечему заиста посебном и радујем се учешћу у Паризу – констатује Ангелина. - Свесна сам своје младости и знам да ће  Боже здравља, бити прилике да, кад будем искуснија „пуцам“ на медаљу. Ја сам још увек спортиста аматер, ученица средње школе, а  на терену су професионалци којима је спорт једина обавеза. Трудићу се да се што боље спремим верујући у себе и свој стручни тим  не оптерећујем се медаљом, циљ ми је само финале, то је моје место које ми припада, али и оно мора да се избори.

Драгутинова улога је сада тежа него кад је био такмичар. Бити отац и тренер велики је терет. На питање како припрема ћерку већ сада за највеће такмичење и одговара:

- Олимпијске игре су најспецифичније такмичење које постоји, много простора би заузело објашњавање тих спецофичности, а углавном све се своди на то да спортиста треба да се научи, обучи, да је то такмичење као и свако друго, да терет успеха или неуспеха није нимало већи од уобичајених изазова. Ментална снага је ту пресудна, и на њој треба радити са комплементарним струкама, као што су психолози. Универзални савет би био: Опусти се и уживај. То јој непрестано понављам, јер сам пласман на ОИ је врхунац, наравно фокус ће нам бити квалифукације, а у финалу је све отворено. Сви имају притисак, сви су од крви и меса, побеђује најбоље „наштелована“ глава.

Притисак јавности ће неминовно бити присутан?

- Не сме да буде фактор који ће да утиче на спортисту, ваља их сачувати од тог. Што се тиче Париза, Ангелина је млада, нека прође како прође, Лос Анђелес је њен примаран циљ. На мени је да је водим најбоје што умем, али постоје фактори на које не могу да утичем, услови за тренинг у Београду, школске обавезе и друго. Само ја видим широку слику и зато сам резервисан поводом Париза.

БИЉАНА: ПЕКИНГ ИЗ ДВА УГЛА

Биљана Топић је на ОИ учествовала у: Сиднеју 2000. као 23-годишњакиња, Пекингу 2008. и Лондону 2012. и то на дебију у штафети 4 x 100 м па два пута у троскоку, дисциплини у којој је с 14,56 м и сад национална рекордерка, а била је четврта на СП у Берлину 2009.

- Резултатски сам била много боља на првенствима Европе и света. Доста говори чињеница да сам изборила три пута место на највећем такмичењу, где су норме изузетно високе и што је свима круна каријере, па је конкуренција изузетна. Много је теже остварити добар пласман.

У Пекингу сте били шести с 14,14 метара?

- Била сам изузетно спремна, а остала прва испод црте за улазак у финале. После одржаног такмичења неколико девојака суспендовано је због узимања недозвољених средстава и самим тим је мени онемогућено да учествујем у финалу где бих имала још три до шест скокова и показала колико могу и шта могу. Као финалисти олимпијских игара променио би се мој статус, обезбедила бих  привилегије, боље: припреме, стипендије, третман, категоризације... Сећам Пекинга и по томе што смо Драгутин и ја били на насловној страни олимпијског часописа, који је излазио за време Игара. Као брачни пар били смо им занимљиви.

Лондон је обележио тужан догађај?

- На дан пред полазак на Игре преминуо је Михајло Шврака. Познато је свима, који нас знају, шта је Мика значио нашој породици. Емотивно нас је то потресло и утицало неминовно на такмичење.

Како гледате на најновију олимпијску епизоду у породици?

- Много сам срећна што је Ангелина испунила норму и што су то 10. олимпијске игре у нашој породици за сад. Надам се да ће нас превазићи и да ће у каријери освојити медаљу и направити највећи подвиг у историји породице Топић.

СОФИЈА ЋЕ САМА ДА ОДЛУЧИ

Пословица каже – што мачка роди, то миша лови. У породици Топић стасава и 10-годишња Софија. Да ли је она можда још један становник Олимпа?

-Софија се још увек само игра – каже Драгутин. – Као и Ангелини, пуштам је да сама одлучи чиме ће да се бави. Генетика можда јесте битан фактор, али љубав према спорту, мотивација и жртва коју спортиста подноси је само њихова. Родитељ је ту подршка.