Симовић: У Крагујевцу сам вратио жељу за игром

Изузетно борбеним духом, Слободан Симовић је чини се на пречац побрао симпатије присталица Радничког 1923. У свакој његовој игри види се да му је изузетно стало до успеха, да жели да пружи и последњи атом снаге показавши тиме и да је и те како свестан традиције и вредности клуба чије боје брани. А стигао је летос из Колубаре, док је пре лазаревачког клуба играо је за РФК Нови Сад, суботички Спартак, Динамо из Минска, Слован из Братиславе, Хапоел Кфарсаба, казхастански Актобе, БАТЕ Борисов и мађарску Кишварду.

- Са непуних 17 година дебитовао сам за Канаринце са Детелинаре, у тадашњој Другој лиги, у екипи са Љубишом Дунђерским и Зораном Говедарицом. Био сам стандардан и убрзо постао омладински репрезентативац у генерацији коју је као селектор предводио Зоран Крмпотић. Претходно, као рођени Чачанин прошао сам омладинске селекције Борца, играо сам у младости и за Војводину, да би Нови Сад напустио 2009. године, преселивши се не толико далеко, у Суботицу. Био сам део екипе која је направила историјски успех Спартака, пласиравши се у квалификације за Лигу Европе - осврнуо се Симовић на период претходне каријере.

На међународној сцени провео је укупно 11 година и то у континуитету, а још му је веома драго сећање на играње групне и нокаут фазе Лиге Европе, односно, успеси у мечевима са гигантима какави су Арсенал и Фиорентина.

- Мој тадашњи клуб, БАТЕ Борисов је у првој утакмици на домаћем терену славио са 1:0 над тада изузетно јаким Тобџијама. У дресу Динама из Минска радовао сам се тријумфу на Фриулију над Фјорентином, кад је било 2:1. Уз та историјска остварења клубова у којима сам играо, пласман у Европу са Спартаком, затим групна фаза са Динамом из Минска, изузетно ми је драга и вицешампионска титула у Мађарској са Кишвардом, баш као и дупла круна са БАТЕ Борисовим у Белорусији.

С друге стране, биланс успеха био би знатно бољи, да Симовићеве екипе чак пет пута нису поражене у одлучујућим мечевима куп такмичења.

- Спорт је такав, састављен је од успеха и пораза. Најважније је да ти губици нису оставили превеликог трага, увек сам се трудио да идем напред, не осврћући се да ли је нешто могло да буде и другачије. У тим неким моментима пружио сам максимум и радио онако како сам се осећао.

Остало је упамћено да је са 23 године постао најмлађи капитен у историји Динама из Минска, притом још као странац чиме му је указано изузетно поштовање.

- Нисам очекивао траку, јер су у то време са мном у екипи били играчи који су имали знатно већи стаж, а играли су такође и у прилично озбиљним и квалитетним срединама. Тренер Роберт Маскант ми је саопштио одлуку, мало је рећи да сам био изненађен, али сам знао и био свестан због чега ми је поверење указано. То ми је био додатни мотив да будем још бољи и тежим ка још већим успесима.

Сплет околности које нису биле под контролом Симовића су утицале на то да се врати у Србију, на то су упућивала и дешавања не само на терену. Отишао је најпре у Колубару, за коју је играо полусезону, до позива који је стигао из Крагујевца.

- Заправо, пре Лазаревца је требало да дођем у Раднички 1923. Био сам помало неодлучан у неким сферама, па чак и дотле да ли ћу уопште наставити каријеру. Имао сам разговоре са Славком Перовићем, спортским директором крагујевачког клуба, али недуго потом сам дошао на „Чика Дачу”. Испоставило се као добра одлука, осетио сам поново велику жељу за игром, какву сам имао некада и после годину дана паузе. Познавао сам једино Милана Митровића са којим сам раније заједно играо у универзитетској репрезентацији наше земље. Ипак, није ми требало дуго да се уклопим, добро сам прихваћен од нових саиграча, баш као и навијача и људи који долазе на утакмице.

После слабијег старта, Раднички 1923 је почео да пружа игре и бележи резултате, који су се очекивали после сезоне у којој је изборен пласман у плеј–оф. Међутим, није све кренуло у жељеном правцу, да би се екипа вратила на прави колосек. Многи сада сматрају да крагујевачким тим игра можда и најлепши фудбал у Супер лиги.

- Имали смо припреме током којих смо, уз добре игре, победили све противнике и наспрам тога са великим оптимизмом ушли у такмичарску сезону. Резултати нису испратили та ведра очекивања, нисмо заслужили да будемо без бодова после првих пет утакмица. Игра је била знатно квалитетнија него што се то могло закључити на основу исхода мечева. После таквог старта било је тешко вратити се на прави пут. Добили смо нову енергију, доласком Феђе Дудића променила се атмосфера у екипи, резултати су почели да бивају све бољи, за кратко време дошли смо у ситуацију да можемо да се равноправно носимо и са најбољима у земљи.

Крагујевчани су на паузу отишли са десетог места, жалећи за још којим бодом, који би их одвео и међу осам првопласираних.

- Од оних сам који играју да би побеђивали и не видим сврху бављења спортом ако не верујем у највиша остварења. И саиграчи имају сличну свест и верују да можемо у преосталим мечевима да поновимо пласман у плеј–оф. Имамо још простора за напретком и то је оно што све изузетно радује. Одговара нам нападачка игра, што ми је посебно драго, са таквим приступом можемо да направимо доста тога доброг. Изузетно је била напорна  полусезона, са добрим и лошим стварима, али на крају са задовољством кад подвучемо црту.

Симовић је категоричан у мишљењу да је породица изузетно значајна и кључ свега у постизању циљева. Са супругом, Оливером је већ деценију заједно, од тога седам лета у брачној повезаности, а плод те везе је и кћеркица Софија, која сада има шест година. Садашњи живот у шумадијској престоници је изузетно добар и садржајан, иако су им и Чачак и Нови Сад не толико далеко, знатно ређе него раније се одлучују да напусте, у овом случају Крагујевац, кога сматрају одличном средином.

- Породица је стуб генерално гледано за живот, заједница која пружа стабилност и сигурност. Она је мирна лука кад дође до пораза. Заједништво враћа наду и доноси нове мотиве. Исто тако треба са друге стране имати са ким поделити радост победа и успеха, који онда постају много већи од пука три бода или трофеја. Изузетно ми је драго што сам проводио сваки слободан тренутак са супругом и кћеркицом и током играња у иностранству, јако сам захвалан на подршци породице.