Свака прича о европској Црвеној звезди, спортској породици којој се клањао цео свет до црне земље, асоцира на почетак последње деценије минулог века - на стадион „Светог Николе” и Бари. И сваки звездаш, све до данас, чува у срцу, глави и души неког свог јунака из митске мајске ноћи. Један од њих није „човек из сенке”, него равноправни члан најзлатније генерације српског великана. Уз то, лепо васпитан у раној младости, навикао да ћути и ради за тројицу, служи као леп пример. Ивица Момчиловић!
- Свим читаоцима Журнала желим добро здравље, успех и срећу у Новој години. Посебно добро расположење и породичне радости уз божићне празнике - каже некадашњи везиста, по завршетку играчке каријере дугогодишњи тренер на Маракани, данас у мисији повратка крушевачког Трајала у Прву лигу.
Не прича много, иако би имао шта рећи. Такви људи се теже памте, ал' дуже трају. „Шеста Звездина звезда”, као и сви који су били шампиони Европе.
- Мени је Црвена звезда све. Друга кућа, одмах после породице. Одрастао сам у Звезди и од детињства до 2020. био њен део.
Рођен је 4. октобра 1967. у Бојнику, општини у Јабланичком округу, у сливу Пусте реке и испод Радан планине.
- Са шест година дошао сам да живим у Београду. Кад сам имао 12, стигао сам у Звезду и имао срећу да ме дочека велики Драгослав Шекуларац. Примио ме је међу црвено-беле, прошао сам целокупан омладински стаж. На каљењу у Марибору, друголигашу Југославије, провео сам годину и добио позив у омладинску репрезентацију, у Чилеу 1987. шампиону света. Од друголигашких фудбалера само Гордан Петрић из ОФК Београда и ја! Нажалост, нисам путовао у Чиле. Ипак, добре игре допрле су до очију и ушију челника Црвене звезде и на позив Драгана Џајића дошао сам на договор.
Кад је сениорска конкуренција у питању, леп учинак остварио је и у Напретку из Крушевца.
- Дошао сам на разговор код Џајића, упознао ме је са, сад покојним, тренером Владимиром Миросављевићем. Рекао ми је да идем у Напредак и ако у Крушевцу будем играо као у Марибору да ћу са Црвеном звездом да потпишем професионални уговор. С Напретком сам се 1987/88. пласирао у Прву лигу Југославије, онда обавезао на верност Звезди.
Било је то 1990, кад се тадашњи освајач дупле круне спремао на дуг пут до великог циља - освајања КЕШ-а.
- Годину пре доласка у Црвену звезду служио сам војску у Марибору. Дакле, из војске стигао сам на Маракану на почетак припрема. Марљивим радом изборио сам се за статус међу 16 играча будућег шампиона Европе.
Није се наиграо великих европских утакмица, али био је ту, ако затреба.
- Знао сам могућности и вредности, међутим, Звезда је тада имала изванредну екипу. Част ми је била да таквим играчима будем резерва и чекам шансу с клупе.
Црвена звезда је 1991. постала и клупски првак света. Да не беше санкција, играња по европским метрополама уместо у Београду, можда би 1992. поновила континентални успех. Овако...
- Та генерација стварала се годинама. У шали говорим да смо били као деца исте мајке. Није било љубоморе и пакости. Личили смо на велику породицу. Звезда је била на добром путу да понови успех из Барија, али санкције су учиниле своје и златна екипа се распршила.
Момчиловић је после среће која није дуго трајала постао део Рада. Грађевинарима је добро дошао, али судбина је хтела да се поново врати у своју Звезду. Међутим, није то била више иста прича.
- Црвена звезда је почела са стварањем нове екипе. Од тима из Барија остали су Душко Радиновић, Горан Василијевић, Владан Лукић и ја. Партизан је у том тренутку био доминантнији, у тој сезони, под диригентском палицом Милана Живадиновића, освојили смо куп.
Играо је и вечите дербије. Бајковито је то изгледало.
- Са ове тачке гледишта, дерби је био празник најпопуларнијег спорта. Било је много добрих играча у Хајдуку, Динаму, тузланској Слободи, Вележу, Вардару… Играо се у то време одличан фудбал и нису случајно говорили да је југословенска лига међу пет најквалитетнијих у Европи. Ипак, мечеви Звезде и Партизана били су нешто посебно. Незаборавно!
Тренутно је шеф стручног штаба Трајала...
- Захвалан сам председнику Владану Гашићу, приоритет је да се вратимо у Прву лигу. Трајал, у свим сегментима, заслужује да буде најмање прволигаш.
Може се рећи да Ивица Момчиловић воли дуже да спава. Можда почне да сања да је главни тренер Црвене звезде, па се једног дана ти снови и остваре.
- Дуго спавам, али пошто сам дете Црвене звезде импонује ми то да се размишља да будем и њен тренер. То бих највише волео! На мени је да вредно радим, на људима који воде клуб да процене да ли сам решење.
С КАЛОПЕРОВИЋЕМ НА КИПРУ
Момчиловић је остварио солидну инострану каријеру…
- Пут ме је 1993. одвео на Кипар, у АЕЛ из Лимасола. Тренер је био Томислав Калоперовић, од наших играча Бобан Китанов из Земуна и Ристо Павић. После прве године уместо Калоперовића дошао је стручњак из Чехословачке, а онда је трећи тренер рекао да ја као везни играч имам превисока примања, да је за клуб боље да се доведе нападач и морао сам да одем.
ИЗНЕДРИО ЂУРЂЕВИЋА, САВИЋЕВИЋА, МАКСИМОВИЋА, МИЈАИЛОВИЋА, СТОЈКОВИЋА...
Ивица је и као тренер радио дуго у Црвеној звезди - као помоћник у првом тиму и са млађим селекцијама.
- Почео сам у Раду, на Бањици био од 2002. до 2006. У Љутице Богдана, потом, преузео сам генерацију 1994: Урош Ђурђевић направио је каријеру, Вукан Савићевић, такође. Из моје „класе 1993” издвојили су се Филип Стојковић и Мићко Мијаиловић, из генерације 1995. Немања Максимовић је постао репрезентативац, Вељко Симић има добру каријеру. Филип Јанковић је много обећавао у том узрасту, али није постао оно што су му сви предвиђали.


Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.