Мишовић: Шутирали смо хиљаду пута дневно

Недавно је обележено 45 година од опроштајне утакмице највеће кошаркашке легенде Чачка и Борца Радмила Мишовића. Борац је играо са, прваком Европе, Босном, за коју су наступали Делибашић, Варајић, Радовановић, Кари Пешић… а предводио их је Боша Тањевић. Дворана је била попуњена до последњег места. Дечји хор извео је песму посвећену Мишовићу, а у име свих навијача, као генерација, нераздвојни пријатељ и кум, Слободан Милајац је предао поклон Борчевој легенди. Још тада је постојао предлог да се Радмилов дрес повуче из употребе. Дакле, да се повуче дрес са бројем 11, а у хали окачи податак да је пет пута Мишовић био најбољи стрелац тадашње лиге. Многи се данас слажу са предлогом да хала крај Мораве добије име по Радмилу Мишовићу, који је у марту напунио 80 година. Нешто попут дворана у Београду које носе имена великана Аце Николића и Ранка Жеравице. Својевремено, Драган Кићановић је изјавио да је Радмило кривац што је он заиграо кошарку. Касније и Жоц кога је отац доводио на утакмице Борца управо да гледа Радмила који се сада за нас присећа опроштајног меча.

- Утакмицу са Босном никада не могу да заборавим. Борац је мени учинио велику част јер не само да је организовао опроштајни меч већ је приредио књигу о мојој каријери и штампао је у 10.000 примерака. Босна и Цибона су били Борчеви братски клубови, а Студенти из Сарајева су били актуелни прваци Европе са Мирзом Делибашићем на челу - сећа се Мишовић.

Подсетите нас, били сте на сахрани Мирзе Делибашића.

- Током играчке каријере ми смо били као неки романтичари…Правили смо излете, знало се за наш боемски живот који се никада и није крио. Кићановић, Делибашић и ја смо знали да зору дочекамо у кафани. Мирза је, као и ја имао тумор, ја сам престао да водим боемски живот, а Мирза је наставио да пије што га је коштало живота. Одлазак Делибашића за многе је био страшна трагедија. За мене наравно.

Да се вратимо опроштајној утакмици. Минимално што је Борац могао да уради за свог најбољег играча свих времена.

- Сагласан сам са вашом констатацијом. Стварно сам пуно дао Борцу, југословенској и европској кошарци. Цео Чачак је желео да присуствује утакмици што је било немогуће. Није било улазница, тражила се карта више, а ко је успео да уђе у дворану гледао је утакмицу која се не заборавља.

И велики Драган Кићановић је био на Вашој опроштајној утакмици, али је интересантније да је много пута поновио реченицу: „Шта ми вреди што сам најбољи кошаркаш света када нисам најбољи играч у Чачку”.

- И у спорту су потребни искрени пријатељи који ће све ствари поставити на право место. Васпитаван сам на начин да је екипа на првом месту. Ништа није било важније од Борца. Не сматрам да сам поклонио било шта Кићи, Драган је, током каријере, све сам заслужио. Сматрам да смо били најбоља екипа у историји Борца. Мислим на састав Живковић, Дробњак, Кићановић, Пурић и ја. Тај тим је добио све тадашње ривале.

Вероватно се сећате неког играча који је могао успешно да Вас чува.

- Било је таквих кошаркаша, али највише успеха имао је Пруг из Југопластике. Једном у пет мечева, али дешавало му се да ме успешно чува. Е сад, када је требало да идем, са репрезентацијом, у Рио на СП, ја сам у Сплиту дао 56 поена. Цео тим Југопластике је желео да ме заустави јер је Рато Тврдић био мој противкандидат за коначан репрезентативни списак. Ипак, ни 56 убачених поена нису вредели, био сам испод црте.

За играча који је пет пута био најбољи стрелац лиге није било места у националном тиму.

- Није ми било криво, јер када ме је Ранко прецртао ја сам почео да тренирам још јаче, више… Радио сам много. Само ме је тај гест мотивисао. Касније сам добијао позиве за репрезентацију, али нисам желео да се одазовем.

У разговорима са Вашим савременицима, ривалима, легендама из Југопластике, Цибоне, Олимпије, само сам слушао похвале на Ваш рачун.

- Истина је, ко је тада победио у Чачку могао је да се кандидује за шампионску титулу. А истина је и да смо добијали све наше прваке Европе. Чачак је био тврђава која се тешко освајала. Многима је то била и остала енигма. Поред великог ривалитета на терену, био сам велики пријатељ са Скансијем, браћом Тврдић…Као што се седело у чачанском Ловцу, у Сплиту смо седели у једном ресторану и слушали младог Оливера Драгојевића. На почетку каријере тврдио сам овај мали ће направити каријеру, није ме изневерио.

Многи често заборављају да је Профа, Аца Николић водио Борац.

- Када се наша репрезентација вратила са Филипина ми смо комплетан стручни штаб пребацили у Чачак. Борац је имао огроман утицај у тадашњој држави. Ја се и данас питам зашто вечити нису довели Ацу већ је дошао у Борац. То је био највећи успех тадашње управе клуба и мене као новог директора. Инсистирао сам да ангажујемо Николића. Доктор Аца Ђуровић из Ваљева и физио Миша Станић су лобирали, уз моју помоћ, а Чича ме је волео. Иначе, увек смо бринули о струци, ангажовали смо тренере Лечића, Мићовића, Пљакића, Чичу Александра, Степандића…Они су правили играче, Борац је дао 53 репрезентативца. У НБА лиги је Дарко Рајаковић. Дарко је водио пионире Борца па сам га послао у Звезду да буде тренер, видело се да ће бити одличан.

Многи Ваши рекорди, ни после 45 година, нису оборени.

- Многи играчи, моји савременици, давали су по 40, 50 поена. Сада се величају кошаркаши који једва убаце по 15 што сигнализира да многи нису гледали Ћосића, Скансија, Ђерђу, Иву Данеа….

Данас се много израбљује флоскула, која је својевремено настала као штос. Чачани оперу руке у Морави па су због тога добри стрелци.

- Ми смо дневно упућивали по хиљаду шутева на кош, са разних позиција, и одатле је долазила наша прецизност. Сада гледам само Евролигу и запажам да играчи шутирају са једне позиције. Верујте, три дана бих могао да шутирам на њихов начин. То за мене није тренинг. Да ли је реално, да са толиким платама, некада, ни таблу не могу да погоде?

Након опроштајне утакмице у дресу Борца одиграли сте једну сезону у Железничару.

- Да, био је договор да Дробњак, Катанић и ја одиграмо једну сезону у Желу јер је Владе Андроић прешао у Борац. Направили смо да Желе постане стабилан друголигаш. 

Прославили сте име града. Још увек многи људи, када им кажете да сте из Чачка, питају како је Мишовић.

- Што би млади рекли нека врста бренда, аха, ха, ха… Изненађен сам тиме јер сам већ у озбиљним годинама, мада, било је тога и пре 20, 30, 40 година. Југославија и Србија су кошаркашке земље. Најбитнија је срећа и задовољство које човек осети када у свом послу даје све од себе.

Поред клипова које сте имали у точковима, док сте били на водећим функцијама клуба, од стране тадашњих чачанских функционера успели сте да сачувате клуб.

- Не знам због чега је постојала жеља да се Борац угаси. Уз помоћ пријатеља из Београда успели смо и да додатно изградимо дворану, издржао сам све бочне ударе, а клуб сам напустио када сам сам донео ту одлуку. Не када су појединци хтели. Све сам радио у интересу клуба, чак сам се и политички ангажовао у странци Жељка Ражнатовића Аркана. То је утицало да не сломе Борац и да се схвати да батина има два краја. Борац је била моја друга кућа, провео сам и младост и старост у клубу. Борац ми је увек био на првом месту.

Ви сте рођени ујак садашњем тренеру Борца.

- Дејан Мијатовић, не зато што ми је сестрић, по мом мишљењу је одличан тренер који је направио резултате. Само да напоменем да годинама нисам ушао у дворану.