Добри мој пријатељу Драгане Данелишен, уважени професоре свих звања и знања, умирање без нашег знања, значи прећи на страну јачег, часнијег и моћнијег. Зато гробља и јесу, управо како је зборио преумни Иво Андрић, доказ живота, а не пустоши без почетка и краја.
Припадам оној генерацији која је расла и одрастала уз људе као што је био Драган Данелишен, увек добре воље, познавао се и препознавао по начину на који се смејао, звонко из срца. Нама млађима је говорио да добротом и обзиром победимо своју опорост, уз напомену да је најтежа освета – опростити!
„Шишан“, како смо га сви од реда звали, од Средоје, Бенеша, његових радних колега, махом сви знани Бањалучани, имао је јасан и недвосмислен резон живота – детињство је Божији родитељ човекове личности. Тако је васпитао и своју децу, а све нас који смо расли, одрастали и израстали уз њега од боксерских великана Маријана Бенеша, Радована Бисића и Антона Јосиповића, преко новинарске армије: Пеше, Бране, Кеца, Моне, Томе, Моће, Дабе, Мише... ма које животне доби били чинио је зрелијим, успешнијим, радоснијим, бољим људима.
Један сам од ретких којем је у камеру говорио готово два сата за филм о Маријану Бенешу „Био једном један шампион“, а у „Бањалучким причама“ зборио је о себи и свом животу као врстан атлетичар, сјајан стручњак, научник од ауторитета...
Поносан сам на ту чињеницу, јер ако сам икада дубоко размишљао и бар делимично схватио да се сваки таленат и надареност рађају у тишини, а одважност и карактер у бујици живота, онда је то било тада.
Бањалуко, памти: Био једном један Драган Данелишен, звали смо га од миља „Шишан“, дај Боже да се једног дана поново јави на бескрајном бањалучком небу.
Као и све друго у животу, ма шта било и ма како се звало; све најбоље и највредније види се на крају, а крај је једино мерило времена.
Збогом, добри човече!
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.
