ВРЕМЕПЛОВ - Обрадовић: Наши европски успеси се неће заборавити

Милован Обрадовић био је бритки бек и голгетер по потреби. Са нишким Радничким догурао је до полуфинала Купа УЕФА, а једно време носио је дрес Војводине, а након играчке каријере посветио се адвокатури.

И у спорту вредности се памте, не пролазе, трају дуже. Милован био је леви бек, перјаница нишког тима и један од најбољих фудбалера Радничког свих времена. Фудбалом је почео да се бави у Топличанину из Прокупља.

Милован Обрадовић остао је „Дрда” за сва времена?!

- То је надимак мог старијег брата који је играо пре мене у Топличанину. Кад је он престао појавио сам се ја, питали су чији је овај, одговорено је да сам Дрдин брат, мали Дрда. Тако сам ја постао Дрда, а брата нико више није звао тако - појашњава Обрадовић.

Рођен је 4. маја 1956. у Сибници код Блаца. Памти своје фудбалско стасавање.

- Рођен сам у Сибници код Блаца, али сам одрастао у Прокупљу, где су службовали отац и цела моја породица. Из подмлатка сам стигао у први тим Топличанина, био запажен и онда ме јануара 1975. ангажовао Раднички из Ниша. Био сам му веран до јуна 1985. За то време одиграо сам 552 званичне утакмице.

Обрадовић је по броју мечева у првом тиму апсолутни рекордер Радничког.

- Прија ми тај податак. То је нешто фантастично. Заиста ми импонује.

Дугује Милован Обрадовић део захвалности и Душану Ненковићу.

- И не само њему. Кад сам дошао у Раднички тренер ми је био Ђорђе Качунковић. Иначе, променио сам у Радничком доста изузетно квалитетних тренера. Од Качунковића преко Мирослава Ивка Глишовића, Јосипа Миће Дуванчића, Душана Ненковића, Илије Димоског... Дакле, неколико изврсних педагога, психолога, тактичара, изванредних стручњака. Била је милина са њима радити и учити од њих.

Нишлије су 1975. освојиле Балкански куп.

- Тада је то било изузетно занимљиво такмичење. У нашој групи били су Левски из Софије, Паниониос из Атине и 17. нентори из Тиране. Били смо најбољи у групи и у финалу смо победили Ескишехир из Турске. Био је то велики успех.

Драгуљ из Ниша је три пута учествовао у Купу УЕФА. У сезони 1981/82. Раднички је стигао до полуфинала победивши Наполи, Грасхоперс, Фејенорд, Данди јунајтед и у полуфиналу је заустављен од Хамбурга. Легендарни радио репортер Јордан Ивановић је на једном мечу у микрофон рекао: „Да ли је Ђорђевић ушао у легенду?” Јесте, ушли су сви они: Миленковић, Гавриловић, Обрадовић, Бојовић, Војиновић, Дризић, Стојиљковић, Ђорђевић, Николић (Станковић), Алексић (Радосављевић), Бегановић. Раднички је 2023. навршио век постојања, нека му је са срећом.

- Прошле године на изузетно озбиљан начин обележена је стогодишњица постојања клуба. Имали смо велико обележавање на централном тргу, снимљен је филм „Легенде Чаира”, који је победио Фестивалу документарних спортских филмова на Златибору. Неописив осећај је бити део клуба који троши своју 101. годину. Сви ми који смо играли у наведеном периоду морамо бити задовољни и срећни. Играли смо три пута у Купу УЕФА, а Хамбургер који нас је 1982. елиминисао у полуфиналу је већ следеће године постао првак Европе. Био је врло јак противник, са много немачких репрезентативаца, али и играча из осталих земаља. Борили смо се максимално. Гостовали смо у Напуљу пред 80.000 људи. Код њих капитен Руди Крол, а код нас ја. Мењамо заставице на центру, то се не заборавља. И што време више промиче, све више људи жели да се подсети на наше огромне успехе у Европи.

О успеху Реала са Нишаве написао је књигу „Кад је Европа стрепела”.

- Нишка Просвета је издала то остварење 1994. То је моје виђење свих тих утакмица. Сваки меч има своју причу. То је наш емотивни однос према тим спектаклима. Примера ради, први наш сусрет у Купу УЕФА био је у Линцу против ЛАСК-а. Ми смо то доживели као да смо на лепом плавом Дунаву, као да играмо Валцер, трибине су биле препуне, било је више наших навијача него њихових. Победили смо. Имамо и причу „Љубичице”, односи се на утакмицу против Хамбургера. Били смо у карантину у Сићеву, поред реке, шетали и брали љубичице. То су успомене које остају трајно. Написао сам књигу да би она била публикована у народу.

Нишка бајка, као и свака друга, имала је и крај. Он је из Радничког прешао у Војводину и ту је окончао каријеру.

- Клуб са Чаира је те 1985. почео да тоне. Дошло је до промене руководства и играчког кадра, односи су се променили. Нисам могао да поднесем све што се дешавало тада у Радничком. Отишао сам у Војводину код Вукашина Вишњевца. Одиграо сам једну сезону. Поносан сам што сам играо у још једном озбиљном клубу.

Век Радничког била је прилика да још једном стисне руку саиграчима, загрли их, евоцира успомене на сјајно време нишког фудбала.

- У контакту смо колико нас има, мада много мојих саиграча у међувремену је преминуло. Хвала им за све што су дали Радничком. Пантелић је био голман светске класе, Митошевић најбољи стрелац клуба свих времена, па Бегановић, Мартиновић, Ринчић, Љуба Стевановић... Увек се сећамо њих и поносни смо на све оне који више нису са нама.

Има ли Обрадовића полетараца, одважних да постану његови наследници у фудбалу?

- Мој унук је рођен 2010. и пар година тренира фудбал. Има доста талентоване деце у Нишу. Играју по клубовима у том делу Србије. Веома су амбициозни. Мало, мало па неко из Ниша постане репрезентативац Србије. Надам се да ће и даље бити тако.