Комеморација Дејану Милојевићу одржана у Скупштини града Београда

Комеморација поводом смрти Дејана Милојевића, некадашњег кошаркаша и тренера, који је преминуо 17. јануара у САД од последица срчаног удара одржана је данас у Скупштини Београда.

Сахрана Милојевића, који је преминуо у 47. години, биће одржана у понедељак, 12. фебруара на Новом бежанијском гробљу у Београду.

Опело ће почети у 13 часова, сахрана пола часа касније.

На почетку комеморације пуштен је видео снимак на ком је описана његова пребогата играчка и тренерска биографија, од Беовука преко ФМП-а, Партизана, Будућности, Валенсије, Галатасараја, репрезентације, Меге, до Голден Стејта.

У име Кошаркашког савеза од Милојевића се опростио председник Предраг Даниловић.

- Имао сам ту част и задовољство да радимо заједно, иако никада нисмо играли заједно. Моја се каријера завршавала, а његова је била у узлету. Био сам онај који је иницирао његов долазак у Партизан. Био је играч око кога си градио тим, који су право благо. Никад Дејан није био "трула јабука" у тиму.

Даниловић је додао да су му сви веровали, без поговора, и играчи и тренери.

- Сви који су га макар мало познавали, одмах су га заволели. Има ли већег признања. Тај његов карактер, отвореност за учење, жеља да се помогне сваком члану колектива. Ишао је корак по корак до репрезентације, којој је дао допринос. Био је истински патриота. Био сам сигуран да ће Дејан врло брзо водити репрезентацију на највећим такмичењима. Остаје нам да негујемо успомену на њега. Нека му је лака земља -закључио је Даниловић.

Затим је краћи говор одржао државни секретар у министарству спорта Марко Кешељ.

- Дивио сам му се на терену, али и ван терена. Јер се ни тада није његов посао завршавао. Када ми је требала мотивација, увек је био ту да помогне. Кошарка му је била живот. Позитивном енергијом је извлачио из нас оно најбоље. Деки је био друг, ментор, вођа. У име државе Србије осећам обавезу да кажем велико хвала, за све што је урадио као играч, тренер... Наш амбасадор у свету. Остаје ми се да се сећам Декија, као великог играча и највећег човека.

Емотиван опроштај од Милојевића имао је кошаркашки менаџер Мишко Ражнатовић, који је заједно са њим сарађивао током целе каријере, прво играчке, а потом тренерске у Меги, а касније у САД.

- Иако су прошле три дуге и тешке недеље, нисам очекивао да ћу вам се обратити овим поводом. Нажалост, у свету ком живимо, дешавају се неправде. Био сам му менаџер, али након његове каријере сам осећао да има нешто због чега га желим поред себе. Натерао сам га да постане тренер и била је то најбоља одлука. Сви су профитирали из његовог рада. На дневном нивоу смо полемисали о свим аспектима кошаркашке игре. Обојица смо профитирали из тих разговора. И он и ја смо напредовали из те размене мишљења. Србија, Европа и свет су имали разне тренере, али не постоји тренер који је за тако кратко време оставио више трага - почео је Ражнатовић.

Додао је да је небројано деце Милојевић учио кошарци, али и о животу.

- Дао је све од себе и кошарка му то није заборавила. Начин на који су се великани кошарке опростили од Дејана, Евролига и НБА лига, доказује о његовој величини. То не може да утеши породицу. Био је јединствен, али сигурно неће бити заборављен. Можемо да наставимо даље путем који је он утабао. Ја као неко ко се никада не смеје, а он се увек смејао. Знам да ће проћи пуно времена док се искрен осмех не врати на моје лице. Јако сам ти захвалан за све што си урадио за мене, за Мегу, за кошарку. Учинићу све да твој лик и дело остану вечни - завршио је Ражнатовић.

На крају се обратио Милан Мића Радовановић, Милојевићев пријатељ још од детињства.

- Ових дана слушамо лепе приче о Декију, ја сам један од његових саиграча, блиских пријатеља. Много нас је, Деки је имао велико срце. У тексту има речи и реченица где не смем ниједну реч да заборавим. Не смем да заборавим његове снове и дела. Упознао сам га са 14 година, знао сам његове другаре из генерације из Таша. Тад је било тешко добити њега и другаре, препознао сам његов понос, борбу, његову девизу "само напред без предаје" - читао је Радовановић емотивни говор који је припремио.

- Неколико година касније нас је повезала визија Мише Лакића, да мали клуб постане велики, а један од тренера је био Александар Џикић. Невероватна кошаркашка породица, различити, а једнаки, сви се поштујемо и волимо. Имао је невероватан утицај. Упознао сам његове родитеље, и он је упознао све чланове моје породице. Волео сам све што је његово. Тај круг се стално повећавао. Никога никад није заборавио. Другове из Падињака, генерације, свуда је стварао пријатељства.

Радовановић је истакао да је Милојевић био човек са интегритетом, да је имао снагу, стално радио и стајао на земљи, спроводио план.

- Са 19 година ми је рекао да ће се оженити у 21. години, да ће играти у Партизану, да ће развити кошаркашку академију. Нажалост то није остварио. Многи су пратили његову трансформацију. Држао је породицу чврсто уз себе. Интересовала га је економија, програмирање, дружио се са научницима и програмерима у Калифорнији. По многим стварима је био познат. Тешко га је својатати, повезао је ФМП, Партизан, Будућност и Мегу. Волели су га саиграчи, Небојша Човић, Вања Вујошевић, Драгана Бокан, Предраг Даниловић, Игор Кокошков, Стив Кер, многи други тренери и успешни људи. Веровали смо да ће бити селектор и повезати људе. Да ли је случајност да га толико поштују у Америци? Да се намести да буду утакмице Партизан - Мега и Мега - Будућност? Било је потребно да се забораве сујете, симболика је што је сахрана на црвено слово, на Три јерарха. Три свеца са различитим врлинама. Увек ћемо те се сећати и бићеш део нас. Почивај у миру и нека ти је вечна слава - закључио је говор Радовановић.

Комеморацији су, осим породице и пријатеља, присуствовали и бројни људи из света кошарке.

Ту су били и Светислав Пешић, Божидар Маљковић, Дејан Бодирога, Остоја Мијаиловић, Душко Вујошевић, Александар Џикић, Миленко Тепић, Дејан Томашевић, Вуле Авдаловић, Миодраг Ражнатовић, Веселин Петровић, Мирослав Берић, Млађан Шилобад, Миленко Топић, Владе Ђуровић, Игор Ракочевић, Новица Величковић...