Колега Александар Апостоловски овонедељну колумну у Политици посветио је Милошу Теодосићу, кошаркашу који оплемењује српску, али и европску кошаркашку сцену. Преносимо вам је у целини:
Покушао је Док Риверс, тренер Лос Анђелес Клиперса, да уђе у мозак Милоша Теодосића, да открије шта се налази у тој глави, па да једну од највећих тајни светске кошарке, као научно откриће, понуди свету. Није успео, наишао је на тврд орах.
Тео на паркету изгледа као да су га утеривачи дугова извукли из кревета, носили га до хале, а онда гурнули у њу. Делује поспано и незаинтересовано за све осим за њега самог, али онда оно што се налази у његовој глави почне да функционише и претвара његову игру у магију.
Оно што је Џим Морисон значио за рокенрол, Моцарт за класичну музику, Стив Мек Квин за филм, а Че Гевара за светску револуцију, Милош Теодосић представља за кошарку. Дошавши у Црвену Звезду са 37 година, првих неколико утакмица је одиграо толико очајно, да су се сви хватали за главу и питали се да ли је то његов коначни и тужан крај. Заиста се понашао као помахнитали командант екипе који нерезонски шутира и бесмислено додаје. Док се чекало да коначно неко стисне петљу, организује му сахрану и позове нарикаче, он је наставио да тера по своме. И нико није смео да му писне, а камоли приговори.
Онда се догодио велики преокрет. Шта се догодило са Милошем Теодосићем? Заправо, баш ништа. Само се тих неколико утакмица прилагођавао. Наравно, не другима, већ самом себи, а онда је по ко зна који пут показао да је човек-тим, неприкосновени Ел команданте који је довео Звезду до освајања Купа Радивоја Кораћа. Форма је пролазна, класа је вечна. Није то нека супер титула ни за Звезду ни за Теа, али је његов бриљантни плес опчинио једнако и Делије и Гробаре.
Један од најбољих играча Партизана у последње три деценије, који је играо са највећим играчима света, рачунајући и НБА звезде, рекао ми је да је Тео најчудеснији кошаркаш кога је гледао, како због своје игре, тако и због карактера.
- Требало је да још пре 10 или 15 година оде у НБА, али га је мрзело. Ако је Горан Драгић узео више од 100 милиона долара, а Тео је за светлосну годину бољи, ко зна какву би каријеру направио у Америци – казао ми је Партизанов некадашњи идол, замоливши ме да му не помињем име.
У тридесет и седмој години, прежаљен неколико пута, Тео показује велику доминацију и над прескупо плаћеним страним играчима, као што је депресивни Кевин Пантер у Партизану. Када је велики Дуда Ивковић за Теа говорио да има велика м..., која ударају о паркет, па му сметају да иде лево и десно, алудирао је на критике тренера Олимпијакоса Јанакиса. Поменути је говорио како Милош слабо игра одбрану. Дуда је био савршено у праву. Смејао се Јанакису, јер је Дуда такође тренирао Теа и најбоље зна да Милош, осим поменутих делова доњег трапа, има нешто много веће. То је его.
То је истовремено и највећи парадокс у игри у карактеру Милоша Теодосића који никако не разуме селектор Србије Светислав Кари Пешић. Играч који је толико самозаљубиве природе, испоручује тако нестварне асистенције својим колегама на паркету, да све остале око себе чини далеко бољим играчима.
Рођен је као прототип победника, вође који је лишен традиционалних српских страхова од успеха, страхова од победе и страхова од преузимања одговорности. Преузео је плејмејкерски трон од Саше Ђорђевића и био је то тежак терет, јер Тео није слабији играч, знао је он то добро, као и сви остали. Разлика је само што је Сале поред себе имао Дејана Бодирогу и Предрага Сашу Даниловића, те је његова рука могла да буде сигурна, знајући да ће у последњем нападу, ако буде удвојен, лако асистирати некоме од ове двојице, једнако добрих као што је он. А многи ће с правом рећи – и још бољих од Ђорђевића. Уосталом, о укусима се не расправља.
Тај савршени трилинг бекова, ако се вратимо још даље у прошлост, чинили су Драган Кићановић, Зоран Мока Славнић и Мирза Делибашић, тако да је било сасвим свеједно ко ће од њих решити утакмицу. Чачански маестро Кића, београдски вагабундо Мока или сарајевски мелахнолични шмекер Мирза.
Тео је по начину живота и игре најсличнији Мирзи Делибашићу, јер су се обојица, како кошарци, у великој мери посвећивали и такозваним кафанским скретањима, где се пева, пије и пуши. Обојица су, такође, лепи типови. Да нису прошли као бекови, били би филмски глумци.
Фама о неспортском животу пратила је Теа, као и Мирзу, од омладинских дана: да наводно Милош не тренира, да одбрану сматра непотребним замарањем тела, да иако висок 1,96 може да закуца само ако се попне центру на леђа. Али, како онда објаснити да Тео игра савршену одбрану у годинама када његови вршњаци са паркета иду да шетају унуке?
Наравно да Тео нема гвоздену спортску дисциплину Василија Мицића, једнако величанственог бека који је, после харања Евролигом, одмах преузео конце на бековској линији у у Шарлот Хорнетсима. Ако је Васа нешто више роботизовани плеј, Тео је мађионичар и када би Тео позајмио зрно Мицићеве посвећености тренинзима, а Васа зрно Милошевог уметничког дојма, обојица би порасли за степеницу више и главом ударили у врх табле.
Селектор Кари Пешић је први трофеј освојио када се Тео родио. Била је то 1987. година. Тада је Југославија постала омладински шампион света, а Милош угледао свет који ће много касније освојити. Вероватно је, избацивањем капитена Милоша Теодосића из репрезентације пред Европско првенство 2022. године, један од највећих светских кошаракашких тренера желео да учврсти свој ауторитет у националном тиму. Могуће је да је био у праву, ко сам ја да солим памет Карију, али шта би на његовом месту учинили Дуда Ивковић или Ранко Жеравица, кога је Мока Славнић јавно прозивао у време СФРЈ, када је Жеравица био моћнији од колегијума Удбе, на челу са Станетом Доланцом.
Избацивањем Теа из репрезентације, пропевали су и остали, заједно са највећим, Николом Јокићем. Хорски су изводили тужбалицу о „Теу капитену”. Наравно да се то догодило у кафани, наравно да је била велика опроштајна журка и наравно да се пуно циркало. И наравно да је Васа Мицић био поред Милоша који је дириговао симфонијским оркестром кошаркашке репрезентације Србије.
На новом списку репрезентативаца, поново нема Милоша Теодосића који можда игра своју животну игру. Тиме је Кари учинио незамисливо. Уочи олимпијских игара у Паризу, на које ће Американци довести дрим тим са Леброном Џејмсом и Стефом Каријем, наш селектор се одриче бековског трилинга из маште – Теа, Васе Мицића и Богдана Богдановића. Изаберите сами ко је бољи. Уз Николу Јокића на центарској позицији и било кога на крилу, Калинића на пример, ако и он није отеран, Србија има петорку због које би Американци размишљали више о нама, него ми о њима.
Наравно да Тео не може да издржи целу утакмицу, али један од великана светског спорта рекао је да Теодосића вреди повести било где, само због једне утакмице. Нарочито што ће Васа играти плејмејкера, о Алекси Аврамовићу је сувишно и говорити, што би Теа поставило на позицију двојке, односно бека шутера, па би могућност нападачких акција била неслућена. А и Тео би могао да дане душом. Мали Топић ће бити седми пик на драфту НБА лиге, а да је било памети, већ би се давно мотао око прве петорке сениорске репрезентације. Дакле, лако се може склопити тим са страшним именима.
Али, ту треба пажљиво помирити сујете, одмерити минутажу свакој од величина понаособ, послагати толико уметника са такозваним физичким радницима на паркету, задуженим за прљаве послове у одбрани. Кари је то некада умео да учини, нарочито у Индијанополису.
Можда Милош Теодосић, играјући у Звезди као да пробија Солунски фронт, а не први кафић на који је налетео, управо жели да поново поручи, како Светиславу Пешићу, тако и свима осталима: „Жалиће многи, што ме више нема!”.
И хоће, Тео!
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.
