Узелац: Кад су уперили пиштољ у главу, почела сам да вриштим

Драма је главни жанр одбојкашице Флуминенсеа Александре Узелац, уместо паркета, сунца, плаже… у Рио де Жанеиру, Бразилу.

Суперталентована Српкиња је у минулом месецу двапут била нападнута на улици – прво ножем, затим и пиштољем!

- Враћала сам се с другарицом после вечере, возиле бицикл наменском сазом. Прва сам ишла прва и, ако сам се залетела, двојица су налетела на мене. Подигли су мајице и извадили ножеве! Ма, то су буквално биле мачете - баш огромни ножеви. Не знам ни како су стали испод мајице!? Кренула сам да вриштим и скренула на пут којим иду аутомобили и није у равни с бициклистичком стазом. У суштини, немогуће је са стазе да изађеш бициклом на пут... Могу да кажем да ме сам бог спасао, јер нисам чак ни пала с бицикла.

Открила је „Моцарт спорту” појединости првог инцидента, потом и шта је било с другарицом.

- Могао је да ме удари ауто или мотор… Другарица није успела да пређе, него је пала. Један је кренуо за мном, други ка њој. Стала сам, бацила бицикл, сачекала је и почела да заустављам кола. Нисам могла ништа друго... Стао нам је такси, некако смо улетеле и отишле у полицију. Тамо нису ништа урадили, само су нас одвезли касније кући. Све се то десило врло близу полицијске станице. Истраумирана сам била, било је баш језиво и никако не могу ту слику кад крећу на нас ножевима да избацим из главе. Нико није пришао да нам помогне, људи не знају шта тим нападачима може да падне на памет и на шта су спремни.

Идентично се збило и десетак дана касније, овог пута с ватреним оружјем.

- С другарицом сам била на вечери, пре тога смо гледале фудбалере Флуминенсеа и све је било супер. Зауставиле смо Убер, ушле у кола... Ја сам мом дечку Данилу написала поруку да је све у реду и да стижем кући за 30 секунди. Гледала сам у телефон, кад ме је другарица ухватила за руку и почела да виче: Узи, Узи, Узи! Погледам, кад испред нас стоје два аута, иза такође, поред два мотора. Мушкарци са фантомкама и пиштољима су изашли, двојица стала испред кола, а остали на свака врата покуцали с пиштољем. На португалском су викали да им дамо све што имамо. Отворили су врата и уперили нам пиштоље у главу!

Обе су претрнуле…

- Вриштале смо, четири пиштоља и с пригушивачима су нам била око глава. Испретресали су нас, један је кренуо да уђе у кола. Али смо некако успеле да искочимо и кренемо да трчимо. Ништа нам није било у глави, само да дођемо до клуба, јер смо знале да ћемо тамо бити безбедне. Све то је било у мојој улици... Кад смо стигле дали су нам воду. Биле смо у шоку, почеле да плачемо...

Телефон је успела да сачува…

- Нисам имала торбу, нити накит. Пошто је ауто био затамњен, знала сам да не могу да ме виде, па сам телефон бацила иза себе и села на њега. Док су ме претресали нису приметили мобилни и, кад смо кренуле да трчимо, ставила сам га у шортс. Тачно се види на снимцима које смо касније прегледале како држим телефон. И, возач је побегао с нама. Другарици су узели торбицу, документа, кључеве од стана... Мени само кључ од стана. Све то тешко може да се опише. Ми у Србији смо тако нешто видели само на филму. Тек кад ти се стварно нешто тако деси, видиш колико је страшно.

Био је то крај њене бразилске идиле.

- С другарицом сам дошла у мој стан, нисмо спавале уопште... И, после свега, кренули су напади панике. Једно вече је било баш страшно, уплашио се и мој Данило, а ја се не сећам ничега. Само сам се пробудила усред ноћи и почела да вриштим, мислила сам да ме неко јури. Звала сам маму и рекла да хоће да ме убију у стану. Мислила сам да ме неко зове: Узелац, Узелац... Траума је велика. Баш тај возач, који иначе није из Рија, него је странац, нам је испричао да је виђао сличне ситуације и да се дешавало и да убију људе. Њима је то као добар дан.

Све је добро, кад се тако и заврши.

 - Кад размислиш шта је могло да се деси... Не дај боже да су нас ставили у ауто и одвели у неку фавелу. Никад у животу нисам видела пиштољ, а тад их је било толико, још онако куцају са њима по прозору... Само сам се ухватила за главу, јер не знаш шта тад да урадиш, размишљаш само како да побегнеш. Кад се десило оно са ножевима помислила сам ОК, може једном свакоме да се деси. Али, кад је ово други пут било – па, стварно невероватно звучи.

Наредне дане Александра је углавном провела са саиграчицама.

- Одмах после тога смо путовали на утакмицу, тако да нисам била у Рију. Тешко ми је и да спавам, сад користим таблете због тих кошмара. Преко дана ми је ОК, али увече је тешко. Још ме стиже и умор, јер данима нисам спавала. Тек сад успевам мало да склопим очи. Покушавам да се фокусирам на одбојку, желим да се изборим с тим и наставим даље. Нећу да ме то поремети толико.

Челни људи раније нису имали слично искуство.

- Њима је жао и не могу да верују да се тако нешто десило. Помажу да пребродим, уз мене су и мој менаџер Боки и један Густаво који исто има агенцију - ту су за шта год ми треба. Брину се, али још не знам какву ћу одлуку донети. Не знам да ли ћу остати или не, остало је на томе да причамо после купа.

Полуфинале купа са Минасом је прекосутра, у један после поноћи по нашем времену.

- Мени је тренутно битније да се осећам сигурно, останем стабилна у глави. Јер, чекају ме битна такмичења с репрезентацијом. Желим да будем спремна за Лигу нација и олимпијске игре. Плашим се да све ово може много да ме поремети, коликогод желела да останем јака. Уопште не може да се замисли колико је страшно док се не доживи.

Кроз трауматичан период су прошли и ближњи.

- Мама и тата су хтели одмах да дођу и идемо заједно кући. Наравно да нису сигурни да треба да останемо овде, јер ко би био сигуран да се тако нешто деси његовом детету. Пробудим се усред ноћи и зовем маму. Вриштим на телефон... Разумете каква је то траума и за њу? Брину сваки дан и сигурно да нису за то да останем. Покушавам некако да заборавим, срећом је ту Данило, па нисам сама. Мислим да ћу успети да се изборим, лакнуће ми кад се све ово заврши и кад будем отишла. Много ми је било лепо, заволела сам клуб и све, уживала сам, а онда се деси овако нешто и поквари све...

Александра је најбољи поентер и сервер у првенству Бразила, али овоје оставило трага и на њен учинак.

- Па, тачно се види разлика... Већ прва утакмица после тога је била катастрофа, јуче је исто било баш лоше. Тело ми је уморно и генерално, јер сам много играла и трошила се, а камоли после овог неспавања. Баш ми то није требало. Не бих волела да допустим да ми пропадне одбојка, све због ових ружних догађаја. Хоћу да докажем да нисам слаба, да сам заправо много јача него што и сама мислим. Највише ме вуче ка напред то што знам да је близу прилика да одем на олимпијске игре, будем поново са сениоркама. Људи су другачији, можда би неко после овога одустао од одбојке, ако није довољно јак да преброди. Ја се надам да ћу изаћи јача из свега и да ће остати само ружна успомена.