Реченицу „Бити ватерполиста Партизана, па у Београду су ти се сви клањали” изговорио је некадашњи голман црно-белих Предраг Вранеш у филму „Догодио се” о Ратку Рудићу.
Моћна порука наговештава какав је престиж представљало бити део Парног ваљку у најтрофејнијем спорту у Срба. Вранеш је капицу тима са Бањице носио од 1969. до 1980. Сада, 44 године касније, седмоструки првак Европе је на најнижим грана у клупској историји.
Давно је већ прежвакано све шта су црно-бели претрпели ове сезоне, од немогућности играња и тренирања на матичном базену, а опет је дубља прича зашто се то догодило, па све до одласка неких кључних играча попут Душана Тртовића и Петра Смиљевића, као и још неколицине врло битних ватерполиста.
Вир је наставио да усисава Партизан и вукао га на дно, што је вероватно пораз од сплитског Морнара, због ког су изабраници Милоша Королије испали из елитног ранга Регионалне лиге.
Пораз од Сплићана није смео да се догоди, а црно-бели били су кивни на судије. Незадовољство је кулминирало на неколико секунди пре краја, кад је стратег Београђана искључен, а потом је уследило и повлачење екипе из базена. Руку на срце, арбитри су били наклоњени домаћину, али то објашњава колико је дубока криза у Партизану кад је Морнар, иако уз помоћ судија, изашао као бољи из битке.
Кроз богату историју, Парни ваљак се и те како борио с ветрењачама. У тој борби неретко су били победници и она је оличена у седам подигнутих пехара Купа, односно Лиге шампиона. Међутим, увек су константу црно-белих пратили неки пројекти који би бљеснули због уложеног новца, а потом отишли не у историју, већ у прошлост.
Последњу титулу првака Старог континента, црно-бели су освојили 2011. победивши у финалу славни Про Реко. У саставу су имали играче које су изнедрили, а који су деценију и више доносили одличја не само Партизану, већ и овој земљи.
Уследиле су кризне године, новац је улаган у неке друге клубове који су узимали титуле или стизали до финала. Ипак, памте се само победници. Дошло је време Црвене звезде, Радничког и Новог Београда, а заједничко овим екипама је управо чињеница да су у својим редовима током највећих успеха имали или имају играче поникле на Бањици.
Звезда је до пехара Лиге шампиона 2013. стигла на крилима Душка Пјетловића, Андрије Прлаиновића, Дениса Шефика, Николе Рађена, Марка Аврамовића, а са клупе их је предводио Дејан Савић. Исте године, Крагујевчани су освојили Еврокуп, а сезону после играли финале елитног такмичења. Ослонили су се на Вању Удовичића, Филипа Филиповића, касније на Николу Дедовића, те Милоша Ћука...
Прошле и прептрошле сезоне, Нови Београд је играо финале Лиге шампиона. Филиповић је капитен, Партизаново дете Никола Јакшић мозак тима, у саставу су Никола Лукић, Ђорђе Вучинић, док на клупи седи Живко Гоцић. Део тима са „11. априла” били су раније Душан Мандић, Владимир Вујасиновић, Игор Милановић, док је на месту директора Слободан Соро.
Наравно, нису сви горе поменути поникли на Бањици, али их је Партизан обликовао, како у играчком, тако и у моралном смислу и усадио им је оно што је основна парадигма црно-белог ватерполо гиганта, а то је да буду добри људи.
Даље у прошлост није потребно да се залази, као ни да се набрајају имена попут Влаха Орлића, Николе Стаменића, Ненада Манојловића, Рудића, Дејана Удовичића, Слободана Шоштара, Мирка Сандића и осталих. Превише је ту легенди, а премало времена и простора да би се сви побројали.
Иронија судбине је таква да се таворење Партизана поклопило са кризом репрезентативног ватерпола, а последња два највећа одличја освојена на Олимпијским играма у Рију и Токију дошла су управо као продукт ватерполо школе црно-белих која је изнедрила најуспешнију златну генерацију.
Свака част „Земљи кошарке”, краљици спортова, индивидуалним гигантима који су освајали олимпијске медаље, али најтрофејнији спорт у Срба је ватерполо. Партизан је његова кичма која се ломи, добрим делом и због оних који би могли да помогну посрнулом гиганту.
Уколико се то не спречи, теоретичари по разним кафанама причаће уочи сваког великог такмичења каква смо сила некад били у овом спорту.
МОГЛО ЈЕ ДА БУДЕ ДРУГАЧИЈЕ
Црно-бели су добили нову управу 2020. на челу са Јованом Лазаревићем и Николом Куљачом. Убрзо су у УО дошли асови - Филип Филиповић, Стефан Митровић и Милан Алексић. У сезони 2021/22. на Бањицу су се вратили Немања Вицо и Димитрије Ристичевић, Митровић и Алексић су били део играчког кадра, а капицу Парног ваљка задужили су и репрезентативци САД Алекс Бовен, а касније и Марко Вавић. Никако не треба заборавити ни да је Ловре Милош представљао ударну иглу црно-белих.
Деловало је да све иде у добром смеру, да је Партизан поново конкурентан и на прагу повратка. Међутим, само је одједном све стало. Баш као и много пута, каса је поново празна, играчи су отишли и све је поново дошло на мртву тачку.
ПАРТИЗАН: ФОКУС НА КВАЛИТЕТУ РАДА
Партизан се кратком објавом огласио на званичном Инстаграм налогу клуба.
- Пошто су се у неким медијима појавиле вести о нашем клубу са скандалозним насловима, желимо да обавестимо јавност да ВК Партизан после утакмице Јадранске лиге против Морнара није, до сада, издао никакво званично саопштење. Свесни смо да смо у тешкој ситуацији и сви у клубу смо посвећени томе да нам у будућности буде боље. У овом тренутку нам је фокус, да по повратку на базен на Бањици, подигнемо квалитет рада у свим категоријама.

Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.