КО ЈЕ СЕРГЕЈ БАРБАРЕЗ: Селектор без дана тренерског стажа

Босна и Херцеговина је вековима нелогично поднебље у којем ништа нема нормалан карактер, још мање смисао, све се „мери и сече“ из три дијаметрално супротна угла, а у Дејтону је 1995. подељена на два ентитета, касније је добила и Дистрикт. Босанци и Херцеговци постали су, ваљда по америчком демократском рецепту из Охаја, „републиканци“ и „федералци“, а онај везник у средини је, уствари, Брчко...

Земља „дебелих“ националних подела и непомирљивости недавно је добила фудбалског селектора из града на Неретви у којем се један део, источни идентификује са Босном, а други, западни са Херцег-Босном. Из тог чуда јада, Мостара града је Сергеј Барбарез, нови шеф „Змајева“. Сјајни фудбалер, бивши капитен БиХ, али селектор без дана тренерског стажа и „први пик“ спортске јавности и претенциозних новинара. Прецизније речено професионални играч покера у Немачкој.

Ко је заиста Сергеј Барбарез, мостарско и дете Фудбалског клуба Вележ, које се од ратних страхота склонило код рођака у Немачку?

Упознали смо се на зеничком „Билином пољу“ 29. марта 2003. године, после квалификационе утакмице за ЕП у Португалији против Луксембурга (2:0), када је био стрелац другог гола. Тражио сам ексклузивни интервју...

- Новинар, можеш да напишеш шта год хоћеш, само немој никог да вређаш! Слободно напиши, ја идем да славим – рекао ми је Барбарез.

- Како? Први пут се видимо, шта да напишем? – питао сам га.

- Верујем ти, нема потребе да ме задржаваш! Журим на туширање и славље – одговорио ми је Сергеј и изгубио се у „микс зони“.

Онда ми се обратио претпостављени у „Незавинсим новинама“ Бакир Тиро, данас један од уредника у „Агенцији Анадолија“ за Балкан и рекао:

- Славкане, не бригај, мени је тако рекао милион пута.

- Је ли то он није елоквентан? – упитах.

- Тако, некако – махнуо је Тиро руком.

Богами, и ми новинари смо пожурили у зенички „Дом пензионера“ где нас је чекао домаћин Муниб Ушановић, тада генерални секретар ФС БиХ.

Цитирао сам Барбареза, тада и много пута после тога, у изјавама никога није вређао, али остали су ми упитници изнад главе, и дан данас су ту!

- Не желим да коментаришем оно што је било, гледам само напред – рекао је новинарима на званичној промоцији у Сарајеву.

На тај начин је избегао низ питања знатижељних представника „седме силе“ који су се били „наоштрили“ да им објасни како је од највећег критичара Савеза постао његов „слуга“...

- Од репрезентације никад ништа нисам очекивао, ни тражио. Само сам играо и то је то! Тако је барем било кад сам носио њен дрес, сада сам ту, у другој улози, опет уз репрезентацију – истакао је популарни Барба.

Био је један од највећих негатора Савеза и његовог руководства на челу с председником Вицом Зељковићем, поготово када је за селектора постављен Бугарин Ивајло Петев, а јавност у БиХ желела њега, Сергеј Барбарез је серијом објава на друштвеним мрежама „пецкао“ челнике фудбала у „Дејтонској земљи“. Међутим, након што је добио прилику да седне у селекторску фотељу коју је прижељкивао и пре четири године Барба је „окренуо плочу“.

- Морам да похвалим председника Вицу Зељковића јер је испоштовао процедуру, пошто сам тражио одређено време за размишљање, како би у свему овоме пронашао себе! Све је било онако како смо се договорили и када сам пристао, то је било свега три дана пред седницу Извршног одбора и промоцију у Сарајеву. Те ствари су ме одушевиле и надам се да ћу и убудуће са председником Зељковићем имати овакав коректан и професионалан однос – истакао је Сергеј Барбарез након званичне промоције.

Он је први селектор који је добио уговор на четири године...

- Многе ствари су дошле управо од председника, не бих улазио у услове прошлих селектора, али идеја је била од господина Зељковића да размишљамо, коначно, на дуже стазе и о континуитету. Знам ко га је саветовао по том питању, али мени се свидело што смо врло лако дошли на исту етажу размишљања – додао је Барбарез.

Рођен је 17. септембра 1971. године у Мостару у мешовитом браку. Отац Љубо, Србин, познати фудбалер у локалним оквирима и мајка Злата, такође из мешаног хрватско-муслиманског брака била је одлична рукометашица у свом родном Љубушком, али и у југословенским оквирима.

- У мојој породици религија и националност никада нису били важни јер ми је отац Србин, а мајка из мешовитог брака Хрвата и муслиманке – објашњавао је Барбарез своје одрастање у „југословенском“ духу.

Као сваки мостарски дечак и Сергеј је имао посебну љубав према Вележу. Често је долазио на стадион „Под Бијелим бријегом“ у чијим омладинским категоријама је почео да тренира са 13 година, олимпијске 1984. Са 19 година је дебитовао за сениорски састав „рођених“ 1990, а годину касније је отишао у Загреб на одслужење војног рока у још постојећу ЈНА. Кад се вратио у родни град затекао је барикаде и поделе, Неретва као симбол Мостара постала је граница, поделивши чак и многе породице. 

- Отац и стриц су инсистирали и говорили ми да је за мене најбоље да се склоним, да одем у Немачку код тетка, да проведем једно време тамо, док се ситуација у Мостару не смири, јер нисмо били сигурни. Посебно је тата био забринут, али је био у праву, то сам касније схватио, а видим и данас. Да нисам отишао у Немачку, отишао бих у рат, а сви ратови су увек бесмислени – присетио се Барбарез.

Теча му је у Немачкој договорио пробу у Хановеру, а недуго потом у Немачку су дошли и његов отац и сестра, док је мајка остала у Мостару. Тренирао је у аматерском тиму Хановера који је наступао у Четвртој лиги, али га је запазио тренер Франк Пагелсдорф и прекомандовао у први тим за који је наступао сезону ипо. Потом је три године играо за трећелигаша Унион Берлин (од 1993. до 1996), онда је 1998. обукао дрес Ханзе из Роштока, а потом и Дортмунда 1998. године, која је била актуелни шампион Европе.

Онда је уследила најбоља Немачка епизода у Хамбургеру, на север земље се преселио 2000. године и поново сарађивао са тренером Пагелсдорфом. У дебитантској сезони за ХСВ постао је најбољи клупски стрелац и са 22 гола први голгетер Бундеслиге заједно са Данцем Ебеом Сандом из Шалкеа. Играчку каријеру завршио је у Леверкузену 2008. по истеку уговора који није продужио у својој 37. години живота. Постао је тада, са 324 утакмице, рекордер немачке Бундеслиге као странац са највише наступа.

Барбарезова репрезентативна прича почела је у Ла Плати против Аргентине (0:5) у пријатељској утакмици, 14. маја 1998. код селектора Џемалудина Мушовића. Годину раније донео је одлуку да заигра за Босну и Херцеговину, али његова мајка Злата је у подељеном Мостару, са адресом у западном, хрватском делу града, добила претње смрћу од стране шовиниста, уколико јој син заигра за „љиљане“ (тадашњи надимак репрезентације БиХ). Сергеј је тада имао понуде Хрватске и Немачке, да наступа за њихове националне тимове.

У целу причу морао је да се укључи и политички врх Федерације БиХ који је дао безбедоносне гаранције породици Барбарез и Сергеј је кренуо да прича репрезентативну причу. До пуног изражаја је дошао у квалификацијама за Европско првенство у Португалији 2004. године када је БиХ остварила, до тада, највећу, изненађујућу победу против Данске на стадиону „Паркен“ у Копенхагену (2:0), а Барбарез био стрелац првог гола. На крају тих квалификација одлучивала је последња утакмица против Данаца у којој је селекцији БиХ била потребна победа да оде на континенталну смотру фудбалу.

Данци су разним везама у УЕФА излобирали да се та утакмица не игра на „Билином пољу“ у Зеници, које је било неосвојиво за све репрезентације, сусрет је одигран на сарајевском Кошеву и завршио је нерешеним резултатом - 1:1. Скандинавци су отишли на крајњи запад континента, а Барбарез и другови су се спремали за нови квалификациони циклус, онај за Светско првенство у Немачкој 2006.

Жреб је хтео да поред носиоца групе Шпаније и неугодне Белгије у групи са БиХ буде и новоформирана земља, чудног имена Србија и Црна Гора! Тих дана многи су збијали шале и причали како се игра балкански турнир, а у групи су Босна, Херцеговина, Србија и Црна Гора... Комшијски дуел на Кошеву одигран 9. октобра 2004. године завршен је без голова 0:0, уз излив велике количине мржње домаћих навијача према репрезентативцима и навијачима гостујућег тима.

Распоред је у последњем колу донео окршај у Београду у којем је и једнима и другима требала победа за Мондијал. Србија и Црна Гора су победиле Босну и Херцеговину са 1:0 голом Матеје Кежмана, а Сергеј Барбарез, као капитен гостију тражио је од грчког судије Кироса Васараса прекид утакмице због навијачких нереда. Тада је Сергеј, за кога се знало да је Србин по оцу, постао најомраженија личност код навијача Србије и Црне Горе (пре тога СР Југославије) из Републике Српске. Тај наступ на београдској „Маракани“ му од Новог Града до Требиња никада није опроштен!

- Треба се свега сећати, али треба покушати живети даље. Није једноставна ситуација била, пре сам знао рећи да смо добили, велико је питање да ли би са стадиона изашли живи, свега је ту било. Да је нормално та утакмица није требало ни да се игра, а не да је прекинемо и шта ја знам. Коју казну треба да добије један Савез због таквих пропуста у организацији, чак за мене би била нормална и дисквалификација. Увек сам мислио на нас играче, знао сам шта се дешавало, каквих је притисака било и онда на утакмици та дешавања. Нисам рат доживео лично и када сам се гледао на телевизији нисам могао да докучим да сам свесно на те ствари реаговао. Питао сам се ваууу , шта је ово? Пуца се, не знам, ту је емоција била луда... Мени је било ненормално играти ту утакмицу. Тада сам се сетио свих играча који су били у рату и причали ми како су доживљавали те ствари. У мени се свашта дешавало. Било је момака које смо знали од раније и спортски су се понашали. Није било могуће играти даље и да причамо у фудбалу. Био сам секунду до експлозије, човек у том моменту није сабран, нисам рационално доживљавао те ствари. Дан после сам знао шта би урадио, све за руке и изаћи ван с терена. Данас се за мање ствари излази. Али, моћ тог Савеза је била, да нису били дотакнути од ФИФА и УЕФА – „исповедао“ се много година после Барбарез „патриотским“ новинарима у Сарајеву и „свом“ Мостару.

О том истом Београду, који је био главни град земље у којој је рођен, Сергеј је, у марту 2021. године, за време пандемије корона вируса, причао тотално другачије:

- Хвала ти мој Београде од срца, јер си дао шансу мојој мајци и сестри да се вакцинишу, а самим тим и шансу за бољим животом. А ти БиХ политико, да вас појединачно не набрајам, јер нисте ни то заслужили, дичи се и даље својим идиотизмом и незнањем”.

Заиста, право је умеће на Балкану контролисати емоције. Поготово за Херцеговце југословенске нарави, са „босанским“ идентитетом, у које спада и Сергеј Барбарез.

Од репрезентације се опростио 7. октобра 2006. године у квалификационом сусрету против Молдавије (2:2) у Кишињеву и од тада је постао „опозиција“ Савезу и челним људима. Та његова улога трајала је све до априла 2024. године када му је Вицо Зељковић, председник ФС БиХ, пружио руку помирења и сарадње...

Барбарез је, са ставом главног критичара Савеза и људи у њему, паралелно професионално играо покер у Немачкој и чекао да га јавност, уз помоћ одабраних новинара доведе на кормило репрезентације БиХ... Без обзира што је у Јабланици 2005. године стекао тренерску УЕФА профи лиценцу никад никога није тренирао.

- И као неко овде има искуства – написао је Барбарез на друштвеним мрежама након избора Ивајла Петева за селектора БиХ.