„Бићемо бољи у Немачкој него у Катару“

Фудбалски пут Срђана Бабића (28) није био нимало једноставан, ни лак. Корачао је стамени Бањалучанин уским, трновитим стазама ка успеху. Исус Христ је животом вечним показао да је смрт побеђена, а Бабић, на фудбалском пољу, успешно савладао све замке и препреке и стигао до звезданих стаза с којима данас украшава небо над Русијом, једином земљом на свету на чијим границама Сунце, у исто време, и излази на истоку и залази на западу.

- Русија је чудо! Довољно је да видите само Москву и све би вам било јасно. Прошао сам много света, али ово што гледам у Русији нигде, ни изблиза, није тако – почео је причу Срђан Бабић, репрезентативац Србије и штопер московског Спартака.

Стигао је, популарни Срки, из своје Чесме (бањалучко насеље смештено у североисточном делу града) преко Новог Сада и Београда до Шпаније и Русије, окитио се титулом омладинског првака света до 20 година 2015. на Новом Зеланду, израстао у синоним успешности у родној Бањалуци и целој Републици Српској. А није све ишло глатко...

Са 15 година морао је да напусти матични Борац и родни град јер је проглашен неталентованим. Препорука на градском стадиону је била: „сине, висок си, иди играј кошарку, или неки други спорт, није фудбал за тебе”.

- Био је то за мене додатни мотив и Божија промисао. Али, не желим да се враћам у прошлост, гледам само напред – стално, нерадо, о примораном одласку из Борца говори Бабић.

Војводина и Нови Сад дали су му ново животно и фудбалско уточиште. Још голобрад, као пионир, прикључио се Лалама и кренуо да стасава у ФЦ „Вујадин Бошков”. Стигао је на препоруку некадашњег фудбалера Борца и још неколико клубова из Републике Српске Бранка Кукоља. У Српској Атини је стасао до јуниорског стажа, дебитовао је за први тим Војводине са непуних 18 година, био стандардан у пролећном делу сезоне 2013/14. у Супер лиги, а у финалу купа против Јагодине постигао гол за победу и изабран је у идеални тим сезоне. И у следећем првенству био је стандардан у Војводини и добио понуду Реал Сосиједада.

- Војводина је моја лепа животна прича, Нови Сад град који дефинитивно волим, као своју Бањалуку, али и Београд у којем сам се у потпуности афирмисао, данас и Москву у којој играм са великим емоцијама. Време проведено у Новом Саду за мене је било остварење фудбалских снова, а Војводина клуб који ми је дефинитивно помогао у мом фудбалском одрастању и сазревању.

Играо је за Б тим клуба из Сан Себастијана и Ројс из којег је 2017. стигао у Црвену звезду и био троструки шампион 2018, 2019. и 2020. да би у августу отишао у португалски Фамаликао. Следећа дестинација била је Алмерија 2022. и у првој сезони прославио је повратак клуба у елитни ранг шпанског фудбала.

- Бити у Звезди, а не осетити шампионско славље, тај адреналин, једноставно је хендикеп. Имао сам  привилегију да се у црвено-белом три пута радујем титули и то ме је испунило као играча. Што се тиче Алмерије, сезона 2021/22. за мене је била јако успешна, изабран сам и у тим сезоне шпанске Сегунде заједно са Умаром Садиком, некадашњим нападачем Партизана. Имали смо сјајан тим, а Примера је, можда, данас и најјача лига на свету.

Од прошле године Бабић је становник Москве и носи дрес Спартака, клуба којег воли обични народ...

- Навијање у Москви је подељено. ЦСКА је војни клуб, Динамо полицијски, а за Спартак навијају обични грађани и наши навијачи су најбројнији. Та снага нас и носи јер Спартак је у Русији оно што је, рецимо, Звезда у Србији, а Јувентус у Италији... Недавно смо добили и сјајног тренера и човека Владимира Слишковића, сина легендарног Блажа. Изборили смо пласман у финале Купа Русије победивши у полуфиналу градског ривала Динамо. Еуфорија је велика, Спартак је надомак трофеја.

Полуфинални меч са Динамом репрезентативац Србије је напустио због повреде већ у 10. минуту. Одмах се међу српским навијачима „упалио аларм” да ли ће стамени Крајишник моћи да учествује на Европском првенству у Немачкој овог лета.

- Надам се да хоћу, да није ништа страшно. Треба да обавим још неке додатне прегледе, али верујем да ћу бити спреман за континенталну смотру у Немачкој. Почетни бол је био јак, сада је све то у некој нормали.

Био је кадетски, омладински и млади репрезентативац Србије, са репрезентацијом до 20 година је 2015. на Новом Зеланду постао шампион света и та титула, дефинитивно украсила је и обележила његову досадашњу играчку каријеру. У финалу је, на маестралан начин, савладан Бразил (2:1).

- Трофеј са Новог Зеланда промовисао је плејаду младих играча у српском фудбалу, којој припадам и ја. Кад смо кретали на далеки пут нисмо размишљали о тријумфу, потајно смо се надали подвигу, некако смо скромно и испраћени, али тамо... Како је време одмицало, из утакмице у утакмицу били смо све храбрији, одважнији и самоверенији, добили самопоуздање. Имали смо сјајног селектора Вељка Пауновића који је тачно који играч му треба за ког противника. Вратили смо се као шампиони и нове, тек стасале звезде. Многи из те генерације су се, касније, „изгубили”, ја сам имао среће, Бог ме погледао и отворио ми путеве који су ме и довели на ове данашње позиције. Сан сваког играча је да заигра за репрезентацију, а мени се остварио.

На Европском првенству за омладинце у Мађарској годину дана раније Србија је заустављена од Португалије у полуфиналу. После резултата 0:0 Португалци су боље изводили једанаестерце.

- Већ тада је наша генерација показала да има потенцијал, били смо близу финала с Немцима с којима смо у групи одиграли нерешено – 2:2. Али ко зна, да смо тада прошли шта би било на Новом Зеланду. Португалија, односно пораз на пенале је био, касније, велики мотив за све нас: Рајковића, Здјелара, Сергеја Милинковић-Савића, Максимовића, Гаћиновића, Мандића... Знали смо да можемо и да смо близу. Наравно у спорту је потребна и срећа која се заслужује начином рада, односом према фудбалу и обавезама.

Срђан је био уврштен у младу репрезентацију Србије за ЕП у Италији и Сан Марину 2019. године, али Орлићи су  елиминисани већ у групној фази, после три пораза. За А селекцију Србије дебитовао је 24. септембра 2022. године против Шведске (4:1) у Лиги нација.

- Био је то дан испуњења мојих играчких жеља. Селектор Драган Стојковић ми је указао поверење и мој сан се претворио у јаву. Победили смо Скандинавце, Митровић је постигао хет-трик, а мени срце било ко Русија! Нова радост је уследила кад сам сазнао да идем на Светско првенство у Катар, круна репрезентативне каријере била је улазак у игру против Камеруна. Играти на том нивоу могу само они који заиста вреде. Бити део таквог  спектакла је за мене нешто што ће ми заувек остати у сећању. Нажалост, нисмо одиграли на Мондијалу у складу са очекивањима и квалитетом. Зато сада имамо прилику да све то исправимо у Немачкој, на Европском првенству. Надам се да и хоћемо.

Први, и за сада једини гол, у осам утакмица у дресу Орлова Бабић је постигао у Лесковцу против Бугарске  (2:2), у одлучујућој утакмици за пласман на ЕП.

- Најдражи гол у каријери! Још је био тако важан. Ту утакмицу смо одиграли некако стегнуто, у грчу. Бугари су били мотивисани, а ми под притиском. На крају је све добро испало и после 24 године смо поново изборили пласман на континентални шампионат. Први пут под именом Србија. Историја је исписана.

Недавно пред пријатељске утакмице са Русијом и Кипром Срђана Бабића није било на селекторовом списку, али је истог дана уврштен, тачније његово име је дописано... Створило је то одређену дозу конфузности у јавности.

- Заиста не знам шта се догодило. Једноставно, нисам „у том филму” да било шта коментаришем, поготово не на сензационалистички начин како то јавност очекује у данашње време. Одавно сам схватио да професионалац мора да трпи, ради и ћути, чека прилику. Нисам задужен за списак, моје је да играм, најбоље што знам и могу и да увек у дресу репрезентације пружим максимум – истакао је Бабић.