Саопштење Железничара после пораза у Куршумлији: По налогу рукометних моћника

“Рукометни клуб Железничар принуђен је да се обрати јавности након скандалозних дешавања и класичне судијске крађе коју смо доживели у суботу, 9. маја, на утакмици против Планинке у Куршумлији.

Арбитри Добросав Кнежевић и Срђан Лончаревић из Београда спречили су нас да бољу игру од ривала и вођство које је трајало више од 50 минута претворимо у победу вредну опстанка у лиги.

Крајње тенденциозном арбитражом и неуједначеним критеријумом код досуђивања седмераца (чак десет за домаћина, а три у нашу корист), преступа (две кључне одлуке у завршници меча), толеришући прегрубу игру Планинке у одбрани, која је кулминирала несанкционисаним клизећим стартом на нашем рукометашу Милану Павлову у 59. минуту утакмице.

Тиме је директно утицано на коначан резултат, а на површину избила истина да су у Куршумлију послати са задатком да Железничар мора да изгуби.

Све ово доживели смо као класичну одмазду рукометних моћника због чињенице да смо се приклонили иницијативи за сазивање Ванредне скупштине Рукометног савеза Србије и да се јасно и гласно залажемо за корените промене у свим структурама наше рукометне организације.

Да ли је ово у Куршумлији била порука да устукнемо у тој борби за боље сутра српског рукомета, или ћемо, у супротном, бити предодређени за испадање из Суперлиге, а такво искуство већ смо окусили пре две године, у утакмици последњег кола против Војводине у Нишу?

Да ли се тиме унапред кроји и исход завршнице Купа Србије, у коме ћемо, почетком јуна, бранити трофеј освојен прошле године?

Е па, нећемо устукнути! На то нас обавезују понос, спортско васпитање, али и традиција нашег клуба, једне од највећих институција у српском рукомету, шестоструког освајача пехара националног Купа, финалисте европског Купа победника купова 1978. године, вицешампиона Југославије 1998. године.

Клуба, који је само у претходне три године подарио овој земљи двојицу сениорских, по једног јуниорског и кадетског репрезентативца и селектора јуниорске репрезентације.

Штавише, позивамо све искрене спортске раднике и рукометне клубове да се придруже иницијативи за тоталну кадровску реорганизацију Рукометног савеза Србије.

Савеза, у коме, након што је председник Управног одбора пренео своја овлашћења на тројицу потпредседника, стање подсећа на кризну ситуацију пред распад бивше Југославије.

Савеза, у коме се селектор мушке репрезентације поставља без дана тренерског стажа, па уместо пласмана на велика такмичења и медаља на њима, сакупљамо „колекцију“ рекордних пораза на гостовањима у квалификацијама (Брно, Рејкјавик), а селектор женске репрезентације се штити, иако је он препрека наступу водећих рукометашица за национални тим.

Савез, у чијем Управном одбору нема бивших репрезентативаца и прослављених асова. У коме је систем постављен тако, да су клубови постали таоци судијске организације и њених пулена, по чијим правилима је играна и суботња утакмица у Куршумлији.

Чврсто смо решени да приведемо крају борбу против рукометног зла, да учинимо све да се о резултатима одлучује на терену, а не у канцеларијама банатских и бачких рукометних мудраца.+

Тражимо хитне рукометне изборе у Србији! У супротном, убеђени смо да ће се српски рукомет угасити.”

Рукометни клуб Железничар,

Директор Слободан Милосављевић