Докманац: Рад и само рад, сви годишњи одмори су потрошени на рвање

Селектор рвачке репрезентације Србије Милорад Докманац је један од овогодишњих лауреата Мајске награде за животно дело.

- Дугујем велику захвалност свима, који су препознали мој рад и доделили ми ово ласкаво признање. Захвалност иде и свим мојим сарадницима, људима у Савезу, пре свега Жељку Трајковићу, али највише мојим рвачима који су се за све трофеје жестоко борили на стручњачи.

Докманац, који је и доктор наука у спорту, ове године обележава велики јубилеј - 50 година тренерског стажа.

За пуних пет деценија у рвачком спорту, 17 година је био активан као такмичар, одрадио је 412 мечева, био омладински првак државе, као и омладински и сениорски репрезентативац. Од 1989. године бави се тренерским послом на националном нивоу, а од 2004. године је и селектор сениорске репрезентације Србије, односно свих националних селекција у сва три рвачка стила.

Под његовим стручним вођством рвачи Србије остварили су врхунске резултате у светским оквирима, а за све огромне успехе др Милорад Докманац је недавно награђен највећим спортским признањем "Мајском наградом за животно дело", коју додељује Спортски савез Србије.

Да је награда отишла у праве руке најбоље говоре бројне трофеји, а самим тим и значај који је Докманац имао на развој рвачког спорта у Србији. За 33 године колико је радио као клупски тренер у Слатини, Радничком из Сомбора, суботичком Спартаку и Прозивки из Суботице, са својим рвачима стигао је до 275 медаља и чак 21 титуле екипног првака државе.

Такође, за више од три деценије рада као тренер и селектор националног тима наши рвачи освојили су 51 сениорску медаљу, од 116 укупно у историји наше земље. У млађим категоријама, у ери Милорада Докманца освојено је 38 од укупно 53 одличја у историји српског рвања.

Само на последња два сениорска шампионата света, освојено је 10 медаља, од чега чак пет златних што је историјски резултат, који је Србију сврстао у ред светских рвачких велесила.

- Иза свега овог стоји велики рад, рад и само рад. Протеклих 20 година колико сам селектор нашег сениорског националног тима, свакодневно сам 10 до 12 сати посвећен раду. Сви годишњи одмори су потрошени на рвање. То без великог разумевања супруге Весне и сина Славена, који су ми највећа подршка, апсолутно не би било могуће постићи овакве резултате. У мојој породици сам имао мир и стабилност, па сам целог себе могао да уложим у рвање. Једино тако могли смо да дођемо до врха- додао је Докманац.

Присетио и почетака у раду на месту селектора, када се рвање у Србији налазило у незавидној ситуацији.

- Када се сетим те 2004. године били смо на апсолутној нули, практично на згаришту. Али, успели смо да изградимо нешто. Првих осам година је било много тешко, јер смо наилазили на много неразумевања и подметања. Међутим, Жељко Трајковић и ја смо имали конкретне планове и стратегију, којих докумената сми се чврсто држали и од које нисмо одступали ни у најтежим тренуцима. А, онда од светског злата Давора Штефанека 2014. године, уз велики труд и рад, све је кренуло онако како смо желели. Пресудан је био велики ентузијазам наших рвача, пре свих Штефанека, Фриса и Максимовића, коији су покренули ову рвачку бајку, а све то наставила су браћа Немеш, а потом и остали.

Кључни тренутак десио се 2004. године, када је Жељко Трајковић био председник Стручне комисије, а Ненад Лаловић председник Рвачког савеза тадашње заједнице Србије и Црне Горе.

- У конкуренцији Сретена Дамјановића, Ивице Фргића и Горан Касума, наших великих шампиона, Управни одбор се опредило да мени укаже поверење и као младом стручњаку ме именује за селектора сениорске репрезентације. Паралелно сам радио на стручном усаврашавању, магистратури, потом и докторату -додао је селектор рвачке репрезентације Србије.

Докманац је подсетио да се српски рвачи припремају за ОИ у Паризу.

- Моја докторска дисертација је преузета од светске рвачке федерације и готово 40 одсто имплементирана у будући рад Светске рвачке федерације код организације великих шампионата. Окупили смо значајне људе око себе и уз велику енергију и труд кренули да постављамо неке нове темеље. Тако смо дошли до 51 сениорске медаље на ОИ, СП и ЕП, што је у индивидуалном спорту заиста врхунски резултат. На последња два светска првенства освојили смо 10 медаља, што српски олимпијски спорт и рвање никад нису имали. Тиме смо дошли до врхунца, који ћемо покушати додатно да крунишемо на ОИ у Паризу.