Драган Џајић у епизоди: Како сам дао гол Енглезима

- Кад све саберем... тих 1:0 против Енглеза највећа је југословенска победа! Горди Албион, две године раније, светски првак, у Италији на ЕП фаворит. Славили смо, иако, малтене, 80 минута са играчем мање. Осим се повредио, важило је – без права замене.

Чарлтон и Мур – светска класа, велике звезде и у данашњем фудбалу, лагано.

Наш успех из 68' је, зато, већи.

Мур је, међутим, у 87. минуту био посматрач, на патосу. Интересантна ситуација: Мусемић је центрирао, никад дотле мени, обично сам ја њему?! Чуди ме да Боби, изванредан у игри главом, није више скочио. Ја сам то учинио, примио лопту на груди, нисам је ударио главом, имао потребу... Док се Мур окретао, легла ми је како треба...

Откуд ја, лево крило, на десној страни? Не знам шта ми је било, вукла ме је нека инерција. Ни сад не бих могао да вам објасним...

Бенкс је био велики голман, међутим, није имао шанси. Ни времена да подигне руку! Не знам колико је било тачно метара, мало ближе од пенала. Имам пред очима слику, али... Све је морало муњевито, с обзиром на скок, чињеницу да је још неко од Енглеза могао да реагује, не само Мур...

Најдражи гол, било је, можда, лепших, са њим, ипак, не може ниједан да се пореди!

Даривао ми је велику популарност у Југославији, постао сам познатији у Европи. Велика сцена се памти: боље да одиграте једну такву утакмицу, него 100 у вашој земљи. То је тако...

Штета што нисмо били прваци Европе, тужан сам и после, ево, 56 година. У Риму, нарочито у првој финалној утакмици, били смо бољи од Италијана.