Мало која репрезентација може да се похвали билансом од шест светских и пет европских злата, а ако се узме у обзир да првенства у баскету 3 на 3 званично постоје тек нешто више од 10 година, учинак је још импресивнији. Национална селекција Србије свако такмичење дочека у одорама фаворита и једини „кикс” јесу Олимпијске игре у Токију, када је освојена бронза. Најбољи играчи света по правилу долазе из „једне земље сељака на брдовитом Балкану“, али овога пута из равнијег дела полуострва. Војводина је расадник талената, којој не могу да парирају све светске нације, па ни „чувена” Америка. Душан Домовић Булут, Стефан Мајсторовић, Стефан Стојачић, Марко Бранковић... Листа је предугачка, али и испуњена великом дозом поноса, среће и наде.
Са списка је изостављен хит „мале кошарке” Страхиња Стојачић, човек са занимљивим надимцима и тренутно број 1 на светској ранг листи. Бивши играч Меге, Радничког из Крагујевца и ФМП-а има огромно искуство у „игри под обручима” и истински је лидер, надамо се олимпијске златне генерације.
Пут у Париз је све ближи, али баскеташи, пре укрцавања у авион, морају да заврше све клупске задатке. Последњи мастерс у Кини је и права провера пред главни задатак.
- Успевамо да ускладимо све обавезе. Не знам колико су људи упознати, али клупски резултати нам нису најсјанији од почетка године. Мислим да су за то „криве” Олимпијске игре јер је главни фокус репрезентација, а не клуб. Сви знамо да је Париз приоритет, за то се и припремамо, а у Ченгду ћемо ићи донекле без тренинга, више се ослањајући на досадашњи рад и надам се да ћемо освојити први мастерс – рекао је Стојачић.
Селектор Марко Ждеро, после турнира на истоку, имаће на располагању све играче и распоред ће бити мало згуснут.
- Не знам тачне датуме почетка припрема. За Париз путујемо 25. јула ујутру, у Новом Саду тренирамо и тамо ћемо одиграти неколико турнира, почетком јула. Ту смо последњих 15 дана до почетка Игара. Увежбавамо се што је боље могуће, да свежи и добро тактички уиграни дочекамо Париз – истакао је Стојачић.
Србија ће сигурно бити један од фаворита за освајање најсјајнијег одличја, али пре тога морају да се прескоче препреке у почетној фази такмичења. Баскет није толико медијски испраћен и често гледаоци не знају, са сигурношћу, формат надметања.
- Осам екипа је у групи, прве две иду у полуфинале, а преостала четири тима боре се за завршницу такмичења. Идемо редом, битно је бити на прве две позиције да би имали лакши пут, али наш циљ је златна медаља – додао је Стојачић.
Пут ка трону неће бити нимало лак јер су и остале селекције препуне талентованих играча. Орлови јесу, ако се гледа статистика, у самом врху, али да „бројеви” могу некад да преваре показале су прошле Игре.
- Лично видим Летонце као главне конкуренте. Колико год Американци били добри, мислим да су момци са Балтика веома искусни, освојили су прошле Олимпијске игре и сигурно ће бити нашпановани да дају максимум и одбране златну медаљу – поручио је Стојачић.
Силни успеси и вео недодирљивости понекад могу да имају и лоше стране. Изазивач је најопаснији када се чини да је све готово, или кад у кошарци „опусти руку”.
- Противници нас гледају са одређеном дозом страхопоштовања и против нас играју на начин да немају шта да изгубе. То је мало отежавајућа околност јер доста тимова улази без притиска, растерећено. Свима је циљ да нас победе – константовао је Стојачић.
Управо та опуштеност и очекивања гледалаца могу да ставе додатни терет на леђа, али „Доктор чудни” мисли да проблема неће бити.
- Притисак може да буде само додатна мотивација. Други показују да су они ту само да би тебе победили. Та пресија мора да нас гура напред уместо да нас спутава – објаснио је Стојачић.
На питање да ли су репрезентативци уморни, јасно је одговорио:
- Трудили смо се да ове године играмо што мање турнира. Желели смо да припреме и Олимпијске игре дочекамо свежи, тако да што се тиче умора, неће га бити сигурно – уверен је Страхиња Стојачић.
ДО КРАЈА КАРИЈЕРЕ У СРБИЈИ
Сведоци смо све чешће миграције играча, поготово на западни део планете Земље, где је све што се игра са лоптом, изузетно профитабилно. Одлази се трбухом за крухом, а то често зна да буде и контрапродуктивно, али Стојачић јасно истиче да је у родној држави најбоље:
- Нисам размишљао о селидби на америчко тло, више бих волео да останем код куће, док још имамо велику подршку, поготово из Кине. Одређене компаније нас „гурају” и ја ту не бих ништа мењао. Желим да останем до краја каријере у Србији.
МАЈСКА НАГРАДА ЧАСТ И ОБАВЕЗА
Сјајне игре нису прошле незапажено, а признање је стигло у виду престижне „Мајске награде“, за најбољег појединца у олимпијским спортовима. Захвалница те величине права је круна сваком појединцу, али носи и одређену дозу одговорности.
- Сигурно да је награда највећи успех у спортској каријери. Поготово ако узмемо у обзир какве појединце Србија има. Добити такво одликовање је невероватна част, али носи и одређену дозу „терета”, да морам да наставим тамо где сам стао. Људи очекују да ћеш имати континуитет резултата, а на мени је да кажем да хоћу и прва следећа станица је Париз – јасан је Стојачић.
МОГУЋЕ ЖИВОТИ ОД БАСКЕТА
Спорт је пре свега намењен за забаву, социјализацију и осећај испуњености, али се често заборавља да је то за „модерне гладијаторе” основни извор прихода. Потпуни фокус на посао захтева да не постоји бојазан око егзистенцијалних питања, а резултати асова из Србије потврђују да је значајан помак направљен.
- Баскет 3 на 3 је у последњих неколико година ненормално напредовао. Донекле смо имали среће, правили смо добре резултате и појавили су се неки људи који нас „гурају”. Могу да кажем да је могућ живот од баскета и надам се да ће то потрајати – истакао је Стојачић.
БРОЈКА: 7 медаља, на укупно осам првенстава света, освојила је репрезентација Србије.
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.
