Наши селектори на великим такмичењима: Ивица Осим тешко достижан

Ивица Осим процентуално је најуспешнији селектор наше репрезентације на великим такмичењима. Легендарни Швабо водио је тим на Светском првенству 1990. у Италији и са три победе, по једним ремијем и поразом Плаве одвео до четвртфинала. СФР Југославија заузела је пето место на том мондијалу, полуфинале је остао недостижно због лошијег извођења једанаестераца у дуелу са Аргентином.

Осиму се није посрећило да води државни тим и на Европском првенству 1992. у Шведској. Био је то његов други успешан квалификациони циклус, међутим, почетак рата у Босни и Херцеговини утицао је да се сјајни стручњак повуче и пре него што је Савет безбедности ОУН увео санкције нашој земљи и Плаве вратио кући.

Исти проценат успешности са Осимом имају Бошко Симоновић и Милорад Арсенијевић, али су они предводили тим на по три утакмице.

Симоновић је био селектор на првом планетарном шампионату 1930. у Уругвају кад је наша репрезентација победама над Бразилом (2:1) и Боливијом (4:0) стигла до полуфинала, а непрелазна препрека био је домаћин (1:6). Плавима је припала трећа позиција.

Арсенијевић је на Светском првенству 1950. у Бразилу предводио државни тим до тријумфа над Швајцарском (3:0) и Мексиком (4:1), а домаћин је спустио рампу у трећем колу (2:0). Југославији је у коначном поретку заузела пету позицију.

На три велика такмичења Плаве је с клупе предводила селекторска комисија, тако да се ти резултати не могу приписати појединцу.

Најуспешнија је била група стручњака 1962. на Мондијалу у Чилеу. На клупи су седели Љубомир Ловрић, Првослав Михајловић и Хуго Рушевљанин. Југославија је освојила четврто место после победа над Уругвајом (3:1), Колумбијом (5:0) и СР Немачком (1:0), односно пораза од СССР (0:2), Чехословачке (1:3) и домаћина (0:1).

Најбројнију селекторску комисију Југославије 1954. на планетарном шампионату у Швајцарској чинили су: Александар Тирнанић, Лео Лемешић, Милован Ћирић, Фрањо Волфи и Бранко Пешић. Плави су заузели осму позицију после утакмица са Француском (1:0), Бразилом (1:1) и СР Немачком (1:2).

Тирнанић је сам водио тим четири године касније на Светском првенству у Шведској. Пласман Плавих био је исти као на претходном Мондијалу. Наши су победили Француску (3:2), ремизирали са Шкотском (1:1) и Парагвајем (3:3) и изгубили од СР Немачке (0:1).

Селекторска комисија сачињена од Александра Тирнанића, Љубомира Ловрића и Драгомира Николића одвела је Југословене и до финала првог Европског шампионата 1960. у Француској. На завршном турниру учествовале су четири репрезентације, а наши најбољи фудбалери победили су домаћина 5:4 и у борби за трофеј поклекли су пред СССР – 1:2.

Рајко Митић остварио је победу, реми и пораз са Плавима 1968. на континенталном првенству у Италији. Југославија је у полуфиналу савладала Енглеску 1:0. Финални меч са домаћином завршен је нерешеним резултатом 1:1. Правила су налагала да се игра нова утакмица у којој су Азури славили са 2:0.

Последњи пут селекторска комисија седела је на клупи наше репрезентације на великом такмичењу 1974. на Мондијалу у СР Немачкој. Стручни тим чинили су Миљан Миљанић, Милан Рибар, Сулејман Ребац, Томислав Ивић и Милован Ћирић. Југославија је до седме позиције стигла ремијима са Бразилом (0:0) и Шкотском (1:1), победом над Заиром (9:0) и поразима од СР Немачке (0:2), Пољске (1:2) и Шведске (1:2).

Миљан Миљанић је самостално водио државни тим 1982. на Светском првенству у Шпанији. Југославија није оправдала очекивања, елиминисана је у групној фази и на крају је заузела 16. место. Плави су били бољи само од Хондураса (1:0), без победника су окончали меч са Северном Ирском (0:0), а изгубили су од домаћина (1:2).

Слободан Сантрач је са 58,3 одсто успешности на четвртом месту. Прву репрезентацију састављену од играча из Србије и Црне Горе Сани је довео до осмине финала Мондијала 1998. у Француској. Плави су савладали Иран (1:0) и САД (1:0), испустили су предност против Немачке (2:2) и изгубили од Холандије на старту нокаут фазе (1:2).

Вујадин Бошков је две године касније на ЕУРО у Холандији и Белгији довео СР Југославију до четвртфинала. Наш државни тим је победио Норвешку (1:0), ремизирао са Словенијом (3:3), изгубио од Шпаније (3:4) и у елиминационој фази од Холанђана (1:6).

Анте Младинић био је селектор 1976. у завршници Купа нација (данашњег ЕП) у нашој земљи. Плави су у полуфиналу испустили предност од 2:0 против СР Немачке (завршено 2:4), да би у борби за треће место изгубили од Холандије (2:3).

Радомир Антић остаће упамћен по победи над Немачком (1:0) на СП 2010. у Јужној Африци, једином над великом репрезентацијом на завршним турнирима после распада СФРЈ. Србију су на првом мондијалу на „црном” континенту елиминације у групној фази коштали порази од Гане (0:1) и Аустралије (1:2).

Младен Крстајић је имао истоветан учинак 2018. у Русију, али није побеђен Бразил (0:2) већ Костарика (1:0). Пораз од Швајцарске (1:2) ускратио нам је могућност пласмана у нокаут фазу.

Драган Стојковић је једини самостално водио наш државни тим на два велика такмичења, али на шест утакмица нема тријумф. Пикси је најближи слављу био против Камеруна на СП у Катару (вођство 3:1, на крају 3:3). Пораз од Бразила на Мондијалу (0:2) и Енглеске на ЕУРО (0:1) су очекивани. Стојковић није пронашао лек за Швајцарску (2:3) на планетарној смотри, а исто тако могу да се третирају и ремији против Словеније (1:1) и Данске (0:0) недавно на континенталној смотри у Немачкој.

Тодор Веселиновић и Илија Петковић били су најнеуспешнији селектори откад се завршни турнири играју у овом формату. Тоза је 1984. предводио Југославију на ЕП у Француској у поразима од Белгије (0:2), Данске (0:5) и Француске (2:3). Легендарни Петко је са Србијом и Црном Гором 2006. на Мондијалу у Немачкој неуспешно водио тим против Холандије (0:1), Аргентине (0:6) и Обале Слоноваче (2:3).