„Недостаје ми Југославија”

Био је члан генерације која је 1985. године у Сарајево донела титулу шампиона Југославије. И данас верује да су тај успех могли поновити да је договор остао на снази, да се након титуле неће разићи свуда по свету.

Славиша Вукићевић је из породице оних фудбалера који су следили и остварили своје снове. Могао је да игра у Црвеној звезди или Партизану, али он је са Сарајевом осетио шта значи бити најбољи. Играо је и европске утакмице, каријеру окончао у Француској и у фудбалу остао за сва времена.

У Високом је рођен 30. априла 1962. године, а израстао у супер доброг аса.

– У том периоду само су две генерације биле у млађим селекцијама. Били су пионири и јуниори. Први су били од 14 до 16 година, а други од 16 до 18 година. Ја сам се до своје 14. године бавио гимнастиком. Високо је спортски град, па сам се бавио и рукометом и кошарком. Након седам година гимнастике која ми је подарила много физичких и моралних предности, брзо сам почео да напредујем у фудбалу. Тако сам са 16 година заиграо за први тим Босне. Са 18 година почео сам да тренирам у Сарајеву и прва утакмица била је са Сафетом Сушићем који је био мој идол - каже Славиша Вукићевић.

Када је имао 18 лета, хтела га је Црвена звезда. А, опет, са Партизаном је одрадио једне припреме. Међутим, Светозар Вујовић је са њим имао другачије планове. Успео је да га убеди да пређе у Сарајево.

– Са Партизаном сам десет дана провео на припремама и требао сам да идем на турнир омладинских селекција у Вијаређо. Враћајући се у Високо возом Еxпрес, нисам изашао у Високом, него у Сарајеву где ме је дочекао Светозар Вујовић и његова десна рука Салко. Након разговора отишао сам кући, а након дан или два отишао сам на море. Тамо сам у новинама прочитао да сам потписао за Сарајево. Отац је мој први уговор потписао у моје име. Нисам се покајао, играо сам са великим именима, а то је било огромно задовољство за једног младића - истиче Вукићевић.

На Кошеву су тада играли Сафет Сушић, Предраг Пашић, Хусреф Мусемић... Није се плашио конкуренције.

– Био сам физички добро спреман. После повратка Сафета Сушића са Палића, где је био са репрезентацијом, одрадили смо тренинг, загрлио ме и рекао да ништа не бринем, да ћу играти. Убрзо је дошла утакмица против Магдебурга, победили смо са 4:2. Папе је добио десетку, а ја оцену девет. Тај меч отворио ми је каријеру. Тадашњи тренер Фуад Музуровић био је храбар, дао ми је шансу доста младом да се нађем у првом тиму. Никада га нисам изневерио - прича он.

Онај гол против Војводине за тријумф три кола пре краја шампионата проглашен је за погодак сезоне. Без њега, његово Сарајево не би било најуспешније.

– Наравно, најдражи ми је тај гол. После меча са Црвеном звездом рекао сам у интервјуу да тај гол и успех поклањам навијачима Сарајева. Најдражи гол у каријери за младог човека - признаје Вукићевић.

Говорило се да су Сплићани донели брдо пара да мотивишу Новосађане, да им откину макар бод, да помогну Хајдуку на путу до титуле.

– Све је тачно. Холцер је донео паре. Неки моји пријатељи који су тада играли у Војводини, али и они који су наступали са мном заједно у Француској рекли су ми шта се збивало, да им је Хајдук нудио новац. Међутим, мој погодак донео је победу од 2:1 и титулу шампиона Југославије. Поносан сам на чињеницу да сам играо са фантастичним фудбалерима и људима. Ја сам југоносталгичар, то је период моје сјајне младости. Такав сам и увек ћу остати такав - тврди Славиша Вукићевић.

Сарајево је годину 1985. учинило својом. Нису успех поновили, јер свако је кренуо на своју страну. Да су остали заједно, можда би се другачије песме певале у граду на Миљацки.

– У том периоду мало сам био и преварен од Светозара Вујовића и људи који су водили клуб. Рекли су ми да ћемо сви остати на окупу. Врло брзо играчи су отишли у иностранство. Мислим на Хусрефа Мусемића, Предрага Пашића, Фарука Хаџибегића, Давора Јозића... Могао сам тада отићи у Звезду, Партизан, Хајдук или у Динамо. Остао сам у Сарајеву, а отац ми је рекао да је штета што нисам отишао у један од тих клубова, јер никада нећу знати како је наступати у великом клубу. За мене тада већег од Сарајева није било - казује Вукићевић.

Пуних девет година носио је дрес бордо боје, а онда се отиснуо у Француску.

– Пронашао сам интервју у легендарном Темпу из 1988. године где сам рекао да нећу у тзв. велику четворку, него да желим да одем у иностранство. Јер, широм Југославије навијачи су почели да певају националистичке песме, била ми је једина жеља да одем, да то више не слушам. Након наше победе Рада у Београду са 2:1, дошао ми је менаџер са понудом за Француску. Одмах сам прихватио. Одиграо сам на Кошеву против Вележа последњи свој меч за Сарајево и прешао у Француску. Тамо је био Филип Трусије који је водио четири различите репрезентације. Нажалост, убрзо се догодила трагедија за Југославију, њен распад који је мени јако тешко пао - прича Вукићевић.

Окончао је каријеру са 32 године. Можда је могла да потраје, али одлучио је како је одлучио.

– Могао сам да играм још неколико сезона. Међутим, тешко је играти када о родитељима ништа нисте чули, а бесни рат. Када вам је у стану 15 људи, ваља бринути и о њима. Нисам могао да се сконцентришем на оно што радим, а када нешто радим дајем од себе сто посто. Убрзо сам уписао тренерске школе, француски сам савладао, формирао породицу, имам и унучад и данас не жалим ни за чим - додаје он.

Славиша Вукићевић – Височанин и Сарајлија!