Александар Недељковић, иако није „клинац” биће један од оних којима ће Игре у Паризу бити прве у каријери. Прича блокера репрезентације Србије је, како и сам признаје, можда и неуобичајена, заправо путовање од тренутка када је 2022. године одиграо прву утакмицу за Србију, а сада је уз Марка Подрашчанина постао тај стандардни део тандема блокера. Момак који је прошао и спискове бивших селектора Николе Грбића, Слободана Бобе Ковача, али Игор Колаковић је „пронашао то нешто” и пружио пуно поверење, да играчки стасава уз већ поменутог Подрашчанина, Срећка Лисинца, бори се заједно са Немањом Машуловићем у здравој конкуренцији.
Ипак, за саговорника какав је стамени, 205 центиметара високи Александар, један Врањанац, „дифовац”, питања нису била потребна, иако су прибележена. Право из Града светлости, у тренуцима кратког предаха и шетње Селом, репрезентативац „плаве чете” за Спортски журнал поделио је толико тога, каријеру, о првој роли у тиму, Паризу и Играма.
- Стварно је све филмски. Када уђеш у Село и видиш где си дошао, преко 10 хиљада спортиста, сви се шетају. Доживљај је само бити ту – почео је разговор Александар Недељковић.
Става је истог као и остали играчи у табору Орлова.
- Утисци су невероватни за почетак, с обзиром да смо и касно стигли, овде смо три дана, посвећени одмарању, тренинзима. И не жалимо се, јер ипак не треба да сметнемо са ума одбојку и зашто смо овде. Не да се задовољимо тиме само што смо у Паризу, већ и да тражимо нашу шансу, а занемаримо те спољне факторе, јурњаву, сликања.
Ваша мисија у репрезентацији, била је бити стрпљив и чекати, и исплатило се.
- И када су селектори били Никола Грбић и Слободан Боба Ковач ја сам био ту, на списку, радио, али никако нисам добијао шансу, и због конкуренције, квалитета. Када је селектор Колаковић дошао, све се поклопило, моја форма, невероватна жеља, мотив, да се коначно покажем и докажем. Наравно, никада не бих заборавио да споменем и све што се десило са Лискетом (оп. аут Срећком Лисинцем) његова повреда, одсуство, а толико сам и од њега стварно учио.
И та 2022. година била је преломна.
- Нисам више био ни толико млад. Али кажем, доласком Игора Колаковића, ствари су дошле на своје место. Селектор је имао идеју да те године одиграм Лигу нација, да проба са нама младима. Дебитовао сам у Канади и ту годину завршио са тим једним викендом. Већ у 2023, десило се то са Лисенцем, отворила се шанса да направим искорак. Јако сам захвалан на свему томе, могу да кажем да сам срећан што сам имао такав пут. Можда није уобичајен, али научио ме је стрпљењу и да ако верујеш у то што радиш, доћи ће пре или касније. То је увек била моја идеја, да вредно радим и чекам прилику. Ове живим дечачки сан. Играо сам цело лето у првој постави и нашао се на списку за Париз. Надам се да ћу да завршим ово лето у још бољој форми, играма, успеху са момцима.
Шлагворт сте дали, „успеху са момцима”.
- Са неком медаљом, мада нисам од тих људи који обећавају унапред. Волим да кажем што се мене тиче да ћу дати максимум, да ће и тим дати, па шта нам Бог да, како буде! У спорту није довољно само рад и дисциплина некад и више среће. За почетак бих волео три утакмице што је боље могуће да одиграмо, имамо релативно добру групу. Са те стране смо задовољни, верујем да ћемо се наћи и у четвртфиналу, а за касније…
Србију ретко ко, готово нико од ривала, медија, одбојкашког света не сврстава у екипе које могу да направе резултат на ОИ што сигурно смета, истовремено буди инат, јер очито да јавност, екипе учеснице, заборављају шта је Србија била раније.
- Што се тиче нас, сви нас сматрају аутсајдерима сходно резултатима претходних година, али и сви заборављају ко је Србија и шта све може, а можемо много баш због тога. Свима нам је изузетно стало. Још увек припадамо врху светске одбојке!
А за крај, сетио се Александар једне али вредне поруке, заправо философије о којој је њему и играчима стално причао проф. др Владимир Копривица, који је и део стручног штаба мушке селекције.
- Морамо да будемо у свему истрајни, да пружимо максимум на тренингу, јер ко зна колико ће нам то бити потребно, направити разлику, да ли је то поен, два, сет, али суштина је у томе да истрајемо. И бескрајно му хвала, те и такве реченице увек остају урезане и за живот, искуство. Част је било радити са њим, а верујем и волео бих да се још срећемо – закључио Александар Недељковић, ас са бројем 29 у репрезентацији, иако је ова година ипак у знаку броја 27.
Зашто, 27. октобра на Свету Петку рођен је Александар, баш тог дана напуниће 27 година, а симболика дана рођена, је и моћ заштитника, истовремено и вође и могу да стоје уз Александра Великог!
МАЈСТОРЕ, ОТВАРАЈ, 50 СТЕПЕНИ ЈЕ
Кратко бораве „плави” у Паризу, али мало им треба за шалу, да се ухвати понеки штос, анегдота.
- Стварно је све беспрекорно организовано, нема шта. Међутим, сели смо у аутобус који нас вози од села до дворане, има неких сат времена да се стигне. Сад, напољу јесте било пријатних 25 степени, али у аутобусу помресмо. Прозор не постоји да се отвори, а клима не ради, било је једно 50 степени, сви смо поскидали мајице. Било је само да стигнемо „Мајсторе, само вози, нигде не стај и отварај да изађемо”.
ДЕЧАЧКИ САН - ДА УПОЗНАМ ЂОКОВИЋА
Дошли су одбојкаши са јасним циљем, и свесни да нису на екскурзији што су толико пута поновили. Иако појединци имају жељу да забележе кроз видео запис, фотку са неком познатом „фацом”.
- Дечачки сан ми је био да упознам Новака Ђоковића. Али када сам чуо да неће бити у Селу, тотално сам се разочарао. Али, можда будем имао времена да погледам неки његов меч.
БРАЋА КАРАБАТИЋ, СТОЈЕ ПОРЕД МЕНЕ У МЕНЗИ, ДА ЛИ ЈЕ РЕАЛНО?!
Обрадовао се Аца када је у мору спортиста стајао тик уз рукометне легенде и то браћу Карабатић, Луку (36) и Николу (40). Старији се управо на Играма опрашта од репрезентације:
- Док не сретнеш неког, док ниси на метар од неког славног, немаш осећај да си у свету врхунских спортиста. Стојим у мензи, чекам да узмем ручак, до мене браћа Карабатић, стоје и чекају и они. Нестварно.
ВРАЊЕ НА НОГАМА, ПОСЕБНО ХВАЛА ТРЕНЕРИМА РАДЕНКОВИЋУ И НИКОЛИЋУ
Све полази из породице и Александар је тог мишљења, од васпитања животног, спортског етике.
- Отац Сретен, мајка Сузана, млађи брат Милош, сви су уз мене цео живот, подршка несебична. Посебно место и заглавље ако може за наставника Слађана Раденковића, који ме је увео у свет одбојке, од кога сам доста тога научио, знам да је поносан. Потом и мој тренер који ми је највише помогао Марко Николић, фантастичан дечко, био сам му првенац, а он мени ментор. У сталном смо контакту, без њега можда не бих оволико ни постигао.
ДЕВОЈКЕ ДО ЗЛАТА, ВЕРУЈТЕ И У НАС
Две „јаке” реченице, оне које одзвањају, једну је Недељковић упутио одбојкашицама Србије, другу нацији.
- Девојке су нас навикле на врхунске резултате, желим им сву срећу и да тако наставе, да освоје то злато које им недостаје, а верујем да ће успети у томе. Навијачи, верујте у нас, још увек нисмо све показали, има још тог жара у нама, можемо и ми да вас усрећимо.
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.
