Ројевић у сукобу интереса

Мирно је рукометно море после оставке председнице РС Србије, Милене Делић. Можда су појединци очекивали буру, али како ствари стоје на коју год страну да окренете компас, таласа нема ни на видику.

Тек понеки ветар донесе спекулације, избаци на обалу и неку информацију...

Тако је као у боци донео поруку да ће о мушкој репрезентацији Србије бригу преузети Момир Илић! А, ако се томе дода да је информација као брод запловила из луке поузданих извора, блиских новим рукометним капетанима, онда нема сумње да ће Орлови добити новог вођу.

Некадашњи капитен репрезентације Србије, освајач сребрне медаље је протекле три године предводио један од највећих клубова на свету Веспрем. Међутим, управа мађарског тима није имала много времена и стрпљења јер је пехар Лиге шампиона једини који им недостаје и за који се боре двадесет година. Ипак, славни Аранђеловчанин је оставио дубок траг у овом тиму, освојио две титуле првака и три национална Купа.

Није ово први пут да се име Момира Илића нашло на листи кандидата за место селектора. Прошле сезоне, док се спремао за борбу и пласман на фајнал фор најелитнијег клупског такмичења, добио је позив од тадашње председнице Савеза, Милене Делић. Тачније, управо је некада један од најбољих левих бекова света био први пик руководства за место селектора. Тек пошто се он захвалио на позиву, РСС је поверење указало Борису Ројевићу, садашњем стратегу Орлова.

Момир Илић је пре неколико месеци морао да одбије позив јер је имао обавезе у клубу, није желео да буде на два места, а и Веспрем је чекао врло захтевни период. Жеља и воља да преузме кормило репрезентације Србије никада није била спорна код овог великог патриоте, само је моменат био погрешан. 

На руку освајачу сребре медаље на Европском првенству 2012. иде и чињеница да су клубови у последње време јасно показали негодовање према садашњем селектору Борису Ројевићу због фаворизовања појединих играча.

Наиме, како се може чути све више клубова има примедбу на рад стратега Орлова јер како истичу, он покушава преко националног тима да ангажује поједине играче и за Војводину, чији је тренер.

Конкретно, проблем је настао и око Милана Јовановића који је на крају сезоне напустио Металопластику и вагао између два клуба да би после позива у репрезентацију променио курс и окренуо га ка Новом Саду. Потом изостанак Богдана Радивојевића, до тог момента незамењивог шрафа на десном крилу, потом и Владимира Цупара, а онда и изостављање са прве акције по именовању и капитена Немање Илић, без икаквог образложења.

Лево крило Орлова је у том тренутку био најбољи стрелац једне од најјачих лига на свету, Француске, био је и у конкуренцији за најбољег на својој позицији (касније је понео обе нагаде), па тек пошто се неколико играча побунило, али и тренера, Илић је за следећу акцију, ипак, позван. Међутим, тада није могао да се одазове због повреде колена...

Све су то трзавице које су у последње време унеле немир, пре свега међу клубове, али и играче, који су почели да сумњају у крајњи резултат државног тима, али и намере одређених људи око Орлова, да ли ће се радити у интересу репрезентације или клуба. Пре свега је директор Војводине, Марко Вујин у исто време именован на исту функцију и у репрезентацији!

Зато су све интезивније приче да ће упркос јаком четворогодишњем уговору, Борис Ројевић, ипак, највише због незадовољства великог броја играча и клубова, бити смењен са места селектора. Такође, постоји и јак основ за раскид уговора јер у Прописима РСС, члан 11. тачка 2. стоји „да за именовање на функцију селектора репрезентације не постоји сукоб интереса у складу са Правилником о спречавању сукоба интереса у рукометном спорту РСС“, па Ројевићев останак на клупи Орлова директно утиче на кршење јасно дефинисаног правилника.

Такође, према истом правилнику, али у члану 6. велики камен спотицања за селектора је чињеница да не говори ни један страни језик.