Мисија Ное Лајлса

Прославио се титулом на Првенству света у Будимпешти прошле године на 100 метара. Потом је тријумфовао и на 200 м и са штафетом 4 x 100 метара.

Додатно је скренуо пажњу на себе кад се обратио кошаркашима из НБА лиге речима: „Тврдите да сте светски прваци. Какви сте ви светски прваци, такмичите се сами са собом. Овде је цела планета“. Кад је репрезентација САД–а лоше прошла на Шампионату глобуса 2023. само је поентирао: „Јесам ли вам рекао?“ Испоставиће се да су се индиректно поруке односиле и на НФЛ и бејбол у земљи из које долази.

Многи препознају да је реч о Нои Лајлсу. Ту своју глобалну славу жели да искористи да покрене трансформацију у америчкој јавности кад је атлетика у питању.

Олимпијски шампион је истакао важност да се атлетика учини доступнијом:

– Морамо да учинимо све што је могуће да људи не морају да претражују веб странице које је тешко пронаћи или да плаћају да гледају атлетику. Она је глобални спорт и морамо да је покажемо свима. Доступност је кључ за повећање базе обожавалаца и на крају за привлачење више спонзора и комерцијалних могућности.

Он сам много чини на том плану. Спортисти углавном не воле да причају унапред о намерама пред велика такмичења да се не би оптерећивали. Лајлс је на себе ставио огроман терет најавивши пред долазак на 33. Олимпијске игре у Париз да жели јединствен подвиг – титуле на 100 м, 200 м, 4 x 100 м и 4 x 400 метара. Његови велики претходници и земљаци Џеси Овенс и Карл Луис освојили су по четири златне медаље. Било је то у прве три од наведених дисциплина, а четврта у којој су се прославили јесте скок удаљ. Лајлс би имао једну мање појединачно, али с том предношћу да су први пут све четири у спринту.

Колико год да му је то правило проблем, намерно је преузео на себе одговорност, како би спровео у дело много већу идеју од „само“ освајању медаља, а зато треба платити много већу цену. Можда је он платио и превише, јер се преценио, а кад то кажемо, не мислимо на спортско поље.

После златне медаље на 100 метара личним рекордом 9,79, што му је био највећи изазов, видело се да с правом тако говори. Од 2004. и Џастина Гетлина у Атини, САД нису имале победу на овој деоници. Доминирао је Јусеин Болт и Јамајчани.

Многи су мислили да ће Лајлс проћи као млекарица из приче, саплести се и на првом кораку просути млеко, а с њим ће отећи сви велики планови. Лајлс је, међутим, победио резултатски најбржег у 2024. години (9,77), Јамајчанина Кишане Томпсона за пет хиљадитих делова секунде. За то је Американцу требало да побољша лични рекорд од 9,81 секунд. Показао је да ће све учинити и на спортском плану, али и на свим другим да краљица спортова у САД изађе под рефлекторе медија из сенке НБА, НФЛ-а и бејзбола, наметнутих, како Лајлс указује, само маркетиншки, а не и квалитетом, јер су суштински локалне, а не глобалне снаге.

Невероватно је да је такве самоуверене изјаве давао у Граду светлости чак и кад је знао да је оболео од ковида. С маском на лицу се загревао пре трка. Неке од битних тренинга није могао да уради онако како је планирано. И то се одразило негативно тамо где се уз таленат рад највише показује - трци на 200 метара. 

Рекорд САД-а на тој деоници померио је са 19,32 (био је у власништву Мајкла Џонсона) на 19,31. Тада му је најбољи резултат на 100 м био 9,84. Рачунало се да ће после 9,79 бити бржи у Паризу од 19,30, колико је рекорд олимпијских игара Јусеина Болта. То се није догодило. Победили су га Лециле Тебого (Боцвана) 19,45 и земљак Кенет Беднарек (19,62).

Човек, који годинама није изгубио трку на 200 м био је непрепознатљив. Резултатски сјајан, вредан олимпијске бронзе (19,70), али не на свом нивоу. Табанао је, није га било карактеристично на прстима током спринта, нити је демонстрирао препознатљиву фреквенцију. Потом није имао карактеристичну завршницу у којој увек убразава, било да би престигао противника (као на 100 м на пример) или да би се још више одвојио, ако је на челу. Нигде те силовитости. После циља је пао и просто растргао трико борећи се за ваздух. Видело се да му је баш лоше здравствено.

Није га било на победничкој конференцији за новинаре, нити објашњења, што је у првом тренутку различито тумачено, чак и његовом надобудношћу.

Потом се није појавио у саставу штафете 4 x 100 м.

Огласио се на једном свом друштвеном профилу и све објаснио.

- Најпре бих желео да се захвалим Богу што ме је провео потпуно кроз Олимпијске  игре. Затим да честитам Лециле Тебогу и Кенију Беднареку и свима осталима на фантастичном финалу – записао је и побио гласове о препотентности.

Рекао је да је завршио са својим учешћем на Олимпијским играма. Ни на тренутак се није правдао болешћу.

- Није баш оно о чему сам сањао на Олимпијским играма, али оставиле су радост у мом срцу.

Својом мисијом добија позитивну енергију великог броја љубитеља атлетике из целог света. Мотивишу га да настави даље и та га синергија додатно носи.

- Желео бих да се захвалим свима, који су ме подржали порукама.

Завршном реченицом вратио се на ратне стазе, одлучан да победи у започетом рату, а што је ковид на тренутак омео:

- Било да ме подржавате или сте против мене, морате да признате себи да сте гледали - зар не? Видимо се.