Ангелинин одскок у будућност

Првенство света за јуниоре, 20 по реду, одржано је од 27. до 31. августа (код нас је захватио и 1. септембар) у Лими. Наших 17 представника враћа се из главног града Перуа с два одличја, четири рекорда државе (од млађе јуниорских до сениорских) и низ личних  најбољих резултата у каријери.

– Никад нисмо имали као сад више од 20 норми за највеће јуниорско такмичење и оволико учесника – задовољан је селектор Един Зуковић. – Дошао сам на место селектора за млађе категорије 2013. године. Имали смо те сезоне у Москви две сениорске светске медаље први пут у историји српске атлетике, бронзане Иване Шпановић у скоку удаљ и Емира Бекрића на 400 метара преко препона, али смо одлучили да не губимо из вида ни млађе категорије. Није било лако. На Шампионату глобуса 2015. само смо једног представника имали. Системским радом дошло се до 17. Кад сам 2018. постао сениорски селектор ове млађе генерације нисмо смели да губимо из вида и све говори да нисмо, односно да успешно правимо смену генерација. Не говорим само о јуниорима него и млађим јуниорима.

Имали су млађи јуниори Првенство Европе у Банској Бистрици?

– У Словачку је отишло њих 24. Реализовали су колекцију медаља: златну, сребрну и бронзану и пет пет националних рекорда за тај узраст. Финалисти ће листом следеће године бити учесници Првенства Европе за јуниоре у финском Тампереу.

Вратимо се на догађања у Перуу?

– На велику сцену изашла је бројна и квалитетна генерација српске краљице спортова. Импонује податак о 17 учесника, али је битно и како су се такмичили, безмало сви на нивоу својих најбољих резултата, чак осам финала...

И две медаље?

– Драго ми је што се Ангелина опоравила од повреде. Српски атлетски савез  урадио је све да јој помогне око опоравка, а лекарски тим – доктор Јован Ђуровић и физиотерапеут Слободан Марковић урадили су посао беспрекорно. Наравно, стручни део био је на тренеру Драгутину Топићу, врхунском тренеру. Са својим ученицима направио је изванредан успех. Ангелина је упркос проблемима са месец дана раније сломљеном фибулом освојила златну медаљу у скоку увис надмашивши 1,91 метар. Лука Бошковић је вицешампион планете у скоку удаљ са 7,93, на нивоу свог најбољег резултата, који износи 7,94 метра, кад је најважније, на највећем такмичењу у каријери, а има 18 година. Биће јуниор и 2025. 

Да ради одличан посао са својим ученицима Драгутин је показао и с троскокашицом Теодором Боберић, деветом у троскоку с 13,02 метра?

– У исто време био је скок увис па је Драгутину било тешко да се нађе на оба борилишта, на два различита дела стадиона, али су му ученици били најуспешнији од наших представника.

У тркачким дисциплинама доказали су се са својим ученицима Рифат Зиљкић и Мирјана Стојановић?

– Алдин Ћатовић је дошао као последњи на 1.500 метара по резултату. Овај млађи јуниор је вицешампион Европе за свој узраст на тој дистанци и првак на 3.000 метара. Вратио се у Србију с два национална рекорда. Најпре је у квалификацијама зауставио штоперицу на 3:45,66, па у финалу на 3:44,85. Девети је јуниор света са 16 година. Велика је будућност пред њим. Чак два лична рекорда постигла је Саима Мурић на 3.000 метара, 10 на глобусу. Тешко је два пута бити најбржи у каријери онда кад је најбитније. Мејра Мехмедовић је на 3.000 стипл прошла из квалификација у борбу за медаље најбољим резултатом. Набројао сам ученике Рифата Зиљкића, јер сам пошао од његовог ученика Алдина Ћатовића, али безмало исто важи за две девојке које тренира Мирјана Стојановић – Тару Вучковић, млађу јуниорку, полуфиналисткињу на 800 метара и Наталију Грујић финалисткињу на 1.500. Знају обоје споменутих тренера да своје пулене убаце у најбољу форму кад је важно, што је суштина њиховог посла, а атлетичари то својим сјајним менталитетом реализују. Предраг Крстовић од ученице Мине Станковић прави ходачицу за велика дела. Једина је оборила и сениорски рекорд, а премијерно је стартовала на 10.000 метара на стази.

Све време провејава код вас прича о целој млађој генерацији мада је тема пре свега Лима?

– Тако је. Атлетска дворана је начинила стратешки преокрет у нашој атлетици у спринтерским и скакачим дисциплинама пре свега. До њене изградње имали смо 24 медаље с највећих сениорских такмичења, а после ње више од 30. Изградили смо велики број стадиона по унутрашњости, где се развијају трчања на средњим и дугим дистанцама. Међутим, у главном граду недостаје нам централни национални стадион на коме ћемо моћи да одржавамо најважнија такмичења у држави, већ и шампионате Европе и света. Генерација коју предводе Ангелина Топић и Адриана Вилагош то заслужују, баш као што заслужује цео српски спорт и наша држава.