ЕКСКЛУЗИВНО - Пешић: Они који ће убудуће водити КСС – треба да знају да између осталог морају да траже и новог тренера!

У Бормију 1987. године наговестио је еру „глобалне кошарке”, када је са Југославијом два пута савладао Американце на путу до титуле омладинског првака света; у Индијанаполису 2002, са сениорима је савладао селекцију САД са НБА играчима и стигао до светског злата; на Олимпијским играма у Паризу 2024, показао је свету да постоји репрезентација (Србија) која може равноправно да се носи са кремом америчке кошарке, па чак и да највеће НБА звезде доведе на ивицу амбиса…

Изгледа као да је Светислав Пешић – једини тренер са златним медаљама на свим ФИБА такмичењима (у свим узрастима) – са овим успехом затворио круг. Олимпијска бронза дошла је као шлаг на торту у његовој каријери. После овог интервјуа у „Политици” јасно је да ће репрезентација Србије морати да тражи новог селектора. Али, послушајмо како Пешић анализира своје три године на клупи Србије са којом је, после лошег почетка (осмина финала Европског првенства 2022), у великом стилу освојено светско сребро (Манила 2023) и олимпијска бронза (Париз 2024) која је – имајући у виду онај невероватан окршај са Американцима – равна злату!

Да ли ћете Управном одбору Кошаркашког савеза Србије (КСС) поднети извештај са Олимпијских игара у Паризу? Питамо то јер домаћа јавност од селектора жучно захтева извештај само после неуспеха, а кад се успех постигне, никога не занима та „папирологија”?

- Моји извештаји и програми са претходних такмичења налазе се у савезу. Последње извештаје и програме које сам затекао у картотеци савеза, када сам се вратио на место селектора, били су управо моји извештаји и програми кад сам био селектор 2001. и 2002. Наравно, јавном мњењу су увек важни резултати, али ја сматрам да сви ти процеси и програми рада у националном тиму увек морају да се ставе на папир. Ја сам ту веома ревносан. Нисам видео, на жалост, ниједан програм и извештај мојих претходника. Могуће је да то нико није тражио од њих. Колеге које долазе после мене имаће зашта да се ухвате и волео бих да наставе то што сам започео у протеклом олимпијском циклусу. Управни одбор КСС-а добиће извештај из Париза и моћи ће да га поднесе Скупштини – рекао је Пешић за Политику.

Дошли сте на место селектора после неуспеха у квалификацијама за Игре у Токију 2021. Како је изгледао Ваш олимпијски циклус и шта су били принципи тог рада?

- Кад сам дошао није постојао стручни штаб, тако да је први корак био направити организацију за олимпијски циклус. У договору са председником КСС-а Предрагом Даниловићем убедио сам Драгана Тарлаћа да се прикључи као спортски директор у професионалном односу. Кад је реч о осталима у нашем стручном тиму, ништа се није променило од раније: и тренери и медицински тим остали су у хонорарном статусу. Зато њима иде највећа могућа захвалност, јер су свој посао радили са огромним ентузијазмом и посвећеношћу. Срећа је да су им њихови клубови у којима раде то дозволили. Посао сам започео путовањима, разговорима, планирањима… Направљена је нова организација рада. Није било лако, али захваљујући Тарлаћу смо успоставили неки континуитет. Наишли смо на већ познату неусклађеност календара на нивоу Европе, немогућност да у квалификацијама за европско и светско првенство увек имамо све играче које желимо. То је био огроман хендикеп, поготово у светским квалификацијама, у којима смо у сваком „прозору” имали другачију екипу. Укупно су 42 или 43 играча прошла кроз ту селекцију. Са друге стране, то је донело и неку корист, јер сам упознао све играчке потенцијале Србије.

Давно сте рекли, док сте водили Немачку, да је Ваш највећи изазов био да убедите њене најбоље играче да вреди долазити у репрезентацију и да заједно могу да постигну успех. Да ли је слично било и сада у селекцији Србије?

- Времена су се променила, из корена. Систем клупских такмичења на нивоу Европе и НБА мења приоритете свим играчима. Драстично је смањен број дана за припреме. Постоји уговор између Фибе и НБА да играчи из НБА могу да имају само 28 радних дана за репрезентацију. То је премало и претешко за екипе од којих се очекује медаља. За тако кратко време направити тимску хемију, игру, изаћи и победити. Знајући да не можемо преко године да тренирамо играче, тренирали смо их кроз редовне посете, контакте, телефоне, воц-апове… Људе и играче повезује интерес. Кад они пронађу то, онда је тренер завршио главни део посла. Хтели смо на сваки могући начин да будемо уз играче, да осетимо како дишу, да заједно правимо планове. Сваки играч имао је могућност да каже како види себе и репрезентацију у сваком њеном аспекту, од припрема до начина игре. То повезивање с њима био је мој најважнији задатак. Рекао сам Даниловићу, кад је први пут долазио код мене у Минхен с понудом да будем селектор, да могу да прихватим тај посао само као професионалац. То се показало као велика предност, што се види по резултатима и Србије и Немачке. Селектори осталих значајнијих екипа били су окупирани радом и у клубу и у репрезентацији, што знатно отежава посао.

Шта је репрезентација Србије добила од Париза 2024?

- По мом дубоком убеђењу, направљена је екипа која има огроман потенцијал за наредни олимпијски циклус, до Лос Анђелеса 2028. Убеђен сам да је гладна успеха и доказивања на наредним такмичењима. Видим то на лицима играча, видим ту велику мотивацију. Приоритети се мењају, па ће на тај процес утицати сигурно и њихове клупске обавезе. Све што се догађало у претходне три године, а посебно у Паризу, показује да су играчи дефинитивно схватили да у својим каријерама ипак имају два тима: један где зарађују новац, и други – Србију, тамо где им је срце и где их чека посебна мотивација, да играју против најбољих на свету. Сигуран сам да сви играчи који су били и на припремама и на такмичењу, имају потенцијал да и даље напредују. У наредном олимпијском циклусу морамо да будемо свесни тога да је неопходно да се мењамо и прилагођавамо времену у којем живимо.

Шта је „Париз 2024” донео кошарци, генерално?

- Ми смо још раније, пре свих, доказали да можемо да се такмичимо с Американцима, мада су их и други побеђивали. Париз је показао да је кошарка ван Америке страховито напредовала. То што сада неко жели да саопшти да НБА „није кошарка”, ја се са тим апсолутно не слажем, јер најбољи играчи на свету су у НБА. Кошарка је страховито напредовала, што се огледа у многим аспектима, не само по броју играча из НБА. Овај олимпијски тим САД вероватно је тим с најбољим индивидуалним потенцијалом који се икада појавио. Тешко је поредити тај тим и „дрим тим” из Барселоне 1992, јер кошарка је изузетно напредовала и у свету и у САД. Имам утисак да полако сустижемо Американце.

Неки репрезентативци Србије хвале Вашу тактику у полуфиналу против САД. Какву смо то кошарку играли у Паризу?

- Играли смо кошарку која одговара карактеристикама наших играча. На Светском првенству у Манили, 2023, били смо први по проценту шута, испред САД и Литваније; трећи по броју постигнутих кошева – САД 104, Канада 98,8, ми 95; били смо други по асистенцијама – 23,5; и први по броју поена у транзицији 22,1! У Паризу је највише поена дала селекција САД – 632, ми смо други са 566, Немачка трећа са 496… Опет смо били други по броју поена. По асистенцијама смо други иза САД – они 28, ми 24,2. То значи да смо били на нивоу из Маниле, али треба знати и то да смо сада имали два веома важна играча – Јокића и Мицића, као и да нам је силно недостајао млади Јовић који је имао изузетно Светско првенство. Очекивали смо да експлодира у Паризу, али из познатих разлога нисмо могли да га користимо… Кад дајеш пуно кошева, пуно их и примаш, али то не значи да је одбрана била слаба. Напротив! Захваљујући одбрани вратили смо се из врло тешке ситуације против Аустралије, са одбраном смо озбиљно угрозили Американце, она нам је донела бронзу против Немачке. Ново у нашој игри, у односу на Индијанаполис, јесу поени у транзицији, јер сада имамо такав тип играча. Пре 22 године једини прави „транзишн” играч био је Стојаковић. Већина наших данашњих играча најбоље игра такве нападе. Зато је наш резултат, са аспекта и игре и тактике, огроман, јер смо све екипе победили осим Американаца с којима смо били равноправни.

На шта сте најпоноснији у протекле три године рада у репрезентацији?

- Ако желите да радите велике ствари то не треба и не може бити лако и зато не треба превише причати о резултатима него се оријентисати на постављене задатке у том процесу до циљева. Искуство ме је научило да су и реални циљеви тешко остварљиви! Најпоноснији сам на тај процес који није био лак, из разлога које сам раније навео. Кључ је био да убедим играче у оно у шта ја верујем. Одувек сам био свестан тога да је тренер ту због играча а не они због њега, као и да тренер никада не сме да буде изнад екипе; али и да играчи знају да постоји само један кога треба да прате, а то је тренер. Ако се ту направи баланс – онда је процес до циља једноставнији. Комуникација није да тренер прича а остали слушају, већ да тренер прича, али и да слуша шта играчи на то кажу, да постоји међусобни фидбек. Само тако можете да разумете шта играчу више одговара и где се он осећа комфорно.

Шта следи, да ли остајете на клупи Србије?

- Председник КСС-а Предраг Даниловић поднео је оставку. Како сам разумео, урадио је то да би омогућио новом руководству савеза да на почетку новог олимпијског циклуса формира нови стручни штаб и циљеве. Што се мене лично тиче, још пре Париза саопштио сам да неко други треба да настави оно што сам започео. Пошто видим да ме неки нису добро чули, сада им поручујем, да одговорни – они који ће убудуће водити КСС – треба да знају да између осталог морају да траже и новог тренера. Ја ћу, наравно, увек бити на располагању српској кошарци, али ћу се окренути неким другим циљевима и пројектима за које нисам имао времена зато што сам 24 часа дневно био у служби националног тима Србије.

За крај овог интервјуа, издвојили смо нешто из Пешићеве аутобиографије „Моја игра, мој пут”, што се – чини нам се – идеално уклапа у овај тренутак:

– Некако још увек осећам, без обзира на моје године, да када уђем у дворану, срце ми закуца мало јаче. Страст је још увек ту. А и жеља да још нешто урадим у мојој каријери. Али, као и све друго, како каже легендарни писац, песник и афористичар Душан Радовић, и овај посао треба радити док има смисла и завршити га на време…