ВРЕМЕПЛОВ - Будућност је остала најдража

Момир Бакрач један је од двојице близанаца који је изградио супер добру каријеру. Поникао је у Сутјесци, фудбалску класу потврдио у Будућности, а потпуну спортску зрелост доживео је у сплитском Хајдуку, Бреши и у репрезентацији Југославије. Данас живи од успомена и сећања.

Момир Бакрач није био само ас, али је био фудбалски мајстор којег би пожелео сваки клуб, због његове луцидности, храбрости, борбености и фудбалу толико битне одважности. Тако га памте и сви љубитељи фудбала с краја на крај некадашње Југославије, која и није била тако мала.

Рођен је у Никшићу 1957.године. Сутјеска је у његово време била истински расадник фудбалских талената. Детињство и младост били су у знаку фудбала на стадиону крај Бистрице. Сећања трају...

- Имали смо једну од најбољих генерација у бившој Југославији. Били смо пионирски шампиони. На турнирима у Борову и у Ровињу били смо прваци, на такмичењу република, такође. Потом је велики број играча отишао у друге клубове. Зоран Воротовић и ја прешли смо у Будућност, Слободан Ројевић отишао је у Партизан, Рајо Вујадиновић отишао је - каже Момир Бакрач.

Прешао је у Будућност за коју је одиграо око 200 мечева, постигавши 18 голова. Свака екс - yу република имала је своје вечите дербије, па и Црна Гора окршаје Будућности и Сутјеске. Југа је била фудбалска велесила у његово време, има довољно разлога да буде поносан на то доба.

- Толико сам срећан и поносан што сам одиграо толико утакмица. Када су долазили великани као што су Црвена звезда, Партизан, Хајдук и Динамо добијао бих велики мотив и проглашаван сам за најбољег играча тих утакмица. Новинари су умели да цене моје партије у великим утакмицама - прича он.

Посебно се, истиче, осећао у окршајима Сутјеске и Будућности.

- Оба клуба су моја, али више сам волео да победи Будућност. Био сам срећан када они побеђују - открива Бакрач.

Каријеру је наставио у Хајдуку, али Сплићани нису у те непуне две године докучили некакав трофеј. Онда се Момир вратио у Сутјеску, а потом две године провео у Бреши.

- Могло је бити пуно боље. Ја сам крив што није било тако. Волео сам ноћни живот, то ме је скупо коштало. Поготово док сам био у Сплиту било је прелепо. Навијачи су скупљали новац да бих остао у Хајдуку, али нисам могао остати због тренера Поклеповића, вратио сам се у Сутјеску - говори Бакрач.

Док је носио дрес Сутјеске, Будућности, Хајдука, било је много врсних фудбалера средине терена који су куцали на врата репрезентације Југославије. Многи су нам рекли да су та врата била тешка, а многи их никада нису отворили.

- Ја сам та врата отворио. Позван сам на окупљање репрезентације пред одлазак на СП у Шпанији, 1982.године. Тада су ме проглашавали за најбољег десног халфа у земљи. Рачунали су - свих времена! Био сам најбољи млади фудбалер Југославије , поред Пижона Петровића, Цице Крањчара, Богдана. Добијем позив, а играо за Будућност, а не за тзв.велику четворку. Била ми је част бити у репрезентацији Југославије. Носио сам торбу Душку Бајевићу. Били су ту Халилхоџић, Шљиво, Пижон Петровић, Милош Шестић, покојни Драган Пантелић... Била ми је част играти са таквим величинама. У тим квалификацијама били смо у групи са Грчком, Данском и Луксембургом. Ја сам тада доживео тешку повреду и ја сам на тужан начин завршио са репрезентацијом - скрушено ће Бакрач.

Остало је лепо сећање, другарство и пријатељство од Триглава до Ђевђелије, од Суботице до Сплита.

- Увек се виђамо, чујемо. И недавно у Скугрићу, на позив Николе Никића, окупили смо се. Имамо слична дружења у Улцињу, па видим Кустудића, Кочу Димитровског, чујем се или видим са Милаком, Сарајлићем, Шећербеговићем. Велики смо другови и пријатељи - прича Бакрач.

Његов рођени брат Миомир Бакрач такође је био солидан фудбалер. Можда се из лозе Бакрач развије нови изданак.

 - Моја два братанца су играли, али нису успели. Гледам свог унука Саву, има две године и одлично барата покретима. Већ сада правило влада телом. Мислим да ће бити велики играч и да ће наследити свог деду - дрхтавим гласом говори Момир.

Хоћемо ли у што скорије време видети Сутјеску, Будућност или Хајдук са запаженом улогом на европској фудбалској сцени?

- Једино Хајдук може нешто остварити. Појачали су се, довели су тренера. Тешко да Сутјеска или Будућност ишта могу учинити. Проћи ће дуго времена док нешто не остваре у европским такмичењима - тврди Бакрач.

Да се још једном вратимо на 26.септембар 1981. О најпознатијој отмици авиона у епохи некадашње велике Југославије, на лету Титоград – Београд, испричано је много верзија. Експедиција је бројала 20 чланова подгоричког клуба, кренули су на првенствени меч са Војводином у Нови Сад. У отетом авиону били су и глумци Миша Јанкетић, Жарко Лаушевић, Марко Николић, рок певачица Биљана Петровић, народни херој Милан Шијан и још неколико познатих личности из јавног живота тог времена. Отмица се догодила касно увече пошто је авион полетео са дубровачког аеродрома Ћилипи на који је долетео из Подгорице како би покупио једну групу путника. Отмичари су били из Хрватске, за то су кажњени. Момир Бакрач је на посебан начин преживео неизвесност, драму.

 - Сећам се као јуче да је било. Током лета појавила су се три или четири момка и речено је да смо киднаповани. Сећам се да је један био извесни Прпић. Доживео сам најстрашнији шок. Он је држао пиштољ у руци. Авион је слетео у Кипар да наточи горива, а народни херој је успео отворити врата и повикати пожар. Тада сам ја скочио, дошао до врата и искочио негде у некакав песак. Не бих волео да се то иком више догоди - сећа се он.

Била је ово прича о Момиру Бакрачу, без улепшавања и без хвалоспева, али искрена до те мере да је најсликовитије дочарала како и у фудбалу часност и непоколебљивост имају посебну вредност.