Мирковић се вратио кући: Ништа не може преко ноћи

После шест година проведених у Кини, где је био едукатор тренера и координатор за селекције од 15 до 18 година у највећем клубу провинције Гујанг, ФК Гизо Стару, Милановчанин Драгољуб Мирковић поново је у Србији.

Још 2018. ангажовала га је кинеско-немачка компанија која располаже фудбалском академијом за децу из хиљада основних школа широм Кине. Вратио се у Србију, како истиче, да усмери фудбалску праксу на основу непроцењивих искустава која је у међувремену стекао на пољу орагнизације и рада у спортској струци.

- У Кини изузетно цене и поштују тернерско умеће и мишљење Срба, али морам признати да сам се ужелео тог српског менталитета и компетитивног духа нашег фудбала. Желим да у њему оставим свој нови траг, јер оно што нама недостаје, а што сам у Кини усвојио и доносим овамо, јесте потпуно другачији приступ тиму и методологијама, првенствено на психолошком плану. Наш темперамент и вештине са мало модификованим тренажним процесима, какви се примењују у Гујангу, били би одличан спој и за развојне програме, и за такмичарске циљеве – каже Мирковић.

На питање шта је конкретно то што Драгољуб сматра да недостаје домаћем фудбалу, рекао је:

- Нама је у клубовима пре свега потребна стабилност. Брзе промене играча, тренера, циљева, сналажење у ходу... Све то је једна велика мана која нас спречава да будемо оно што бисмо заиста могли. Оптерећења и притисци, које при том трпе игачи и стручни штабови, врло често могу да спутају њихов развој и развој клуба, да их потроше. У Кини су по том питању другачији. Резултати су битни, али тек ако дођу након дужег темељног, систематског рада. Тамо је неопходно да се сви добро осећају и буду срећни у ономе чиме се баве, јер сматрају да другачије нема смисла правити планове. Код нас се очекују брза, ад-хок решења, тренутни резултати, а после шта буде, то је изузетно стресно и непродуктивно за спорт и играче.

Мирковић је у области Гујанг учествовао и у стварању нових клубова, а два је довео из турнирских система такмичења у провинцијама до нечега што би био професионални пандан нашој Супер лиги на националном нивоу. Образовање стручног кадра у Кини, како истиче, има изузетан ритам, јер се теоријско-практични семинари спроводе седмично.

- Ништа није препуштено случају, нема стихијског рада, све је подређено дугорочним плановима, од којих се не одступа, и дисциплини која је за то потребна. Одговорност и посвећеност су тамо изнад новца, до резултата долазе као до природне последице свега тога. Недостаје нам такав приступ у Србији.

Мирковић се враћа у Србију са новим погледом на фудбалску праксу и тимску динамику, али и са својом УЕФА А лиценцом, коју је стекао још пре 13 година у Србији. У Гујангу је био једини Србин који је завредео њихово поверење, уз још 15 тренера из других земаља Европе.

Као играч поникао је и био првотимац у Такову и Српској лиги у време СРЈ. Играо је Супер лигу с Борцем раме уз раме са Чакаром, Анићем, Ивицом Драгутиновићем. С будванским Могреном ушао је у прву лигу Црне Горе, играо за Радничким из Свилајца, да би се вратио пред крај каријере да наступа за Металац и Таково.

У Металцу је затим био помоћни тренер Кузељевићу, водио је све млађе селекције тог клуба, био шеф струке Полета из Љубића, чачанске Слободе и Такова, пре него што ће отићи у Кину. Рођен је у Горњем Милановцу 1970. године.