Изложба фотографија у знак сећања на чувеног фудбалера Партизана Мустафу Хасанагића биће отворена у четвртак у Завичајном музеју у Прибоју.
Како је саопштио Партизан, изложба ће бити отворена у присуству чланова породице некадашње Партизанове деветке - супруге и сина.
- Постигао је можда најлепши гол у историји Купа шампиона, деценијама после њега није се појавио нико ко тако вешто прима лопту грудима, а онда је волеј ударцем, левом или десном ногом, закуцава у мрежу. Јасно је о каквом се центарфору радило – наведено је на клупском сајту.
Хасанагић је рођен 20. априла 1941. године у Прибоју. Члан Партизана био је од 1961. до 1969. године и за тих осам година одиграо је 337 утакмица и постигао 355 голова. Каријеру је започео у родном граду, играјући за ФАП. Таленат, нестваран шут и осећај за гол учинили су га познатим и ван свог краја. Партизан га је позвао на пробну утакмицу у Сиску, кад је постигао два гола.
- После те утакмице одвели су ме у Кнез Михаилову, чим смо се вратили. Први уговор потписао сам за зимски капут и то купљен у летње доба - рекао је својевремено Хасанагић.
Партизан је тада добио врхунског нападача, чији ће голови донети бројне победе и трофеје и довести на стадион нове навијаче. Био је шампион 1962, 1963. и 1965. године и на путу до финала Купа шампиона постигао је шест голова. По један Нанту и Вердеру, па један у Прагу у шокантном поразу Партизана од Спарте - 1:4.
- Реванш са прваком тадашње Чехословачке једна је од његових најбољих утакмица. Био је стрелац гола у првом полувремену у којем су „Партизанове бебе” прегазиле противника, и једног у другом за коначних 5:0. Хасанагић је зарадио песмицу навијача у којој се славила његова игра и поредила са великом звездом противника, Квашњаком - навели су црно-бели.
Гола се сећао и он и сви који су имали прилику да га виде. Ковачевић и Хасанагић одиграли су дупли пас главама, онда је најефикаснији играч Партизана у историји клуба лопту закуцао волеј ударцем иза леђа голмана Спарте, подсетио је Партизан.
Пре тога, Милану је у Београду 1964. године дао три гола, довољно да у италијанској штампи буде описан као играч „у чијим ногама лопте постају ракете. Трзај главом и волеј - два заштитна знака.
- Нисам био висок центарфор, 180 центиметара, али играо сам добро главом, имао добар одраз. А тај волеј, то је нешто што ми је природа подарила, али сам га и усавршавао. Јесте, пуно сам голова дао и главом и волејом - рекао је тад Хасанагић.
Партизанова највећа европска сезона била је и тренутак његове потпуне афирмације. Ипак, о финалној утакмици Купа шампиона је нерадо причао, али није никога кривио.
- Кад се год прича и о тој финалној утакмици и о тој сезони, и тужан сам и срећан. Срећан јер сам био актер те утакмице, а тужан јер нисмо освојили титулу. А били смо бољи. Реал је велики био и тада, али смо по игри, шансама и по том што смо водили, заслужили више. Стицајем околности смо изгубили. И волим да причам о тој утакмици и не волим - подсетио је Партизан на његове речи.
У сезони 1966/1967 био је најбољи стрелац лиге, а још веће и боље фудбалске дане није дочекао, можда и својом грешком - играо је без костобрана, спуштених штуцни.
- Било је комотније, био сам некако лакши, просто сам се боље осећао тако. То ми је остала навика из млађих дана. Због тога сам, на несрећу, поломио и ногу у утакмици са Ријеком - навео је својевремено Хасанагић.
Каријера је застала 1968. године. Кост је пукла, па је прелом ноге значио дугу паузу. Уз повреду се придодала и болест и чинило се да се неће вратити на терен, али је потписао уговор са швајцарским Серветом. Одиграо је добру сезону, наредну за Шо де Фон где су га звали „краљем”.
Играо је до 1971. године и у 30. години одлучио је да се опрости од фудбала. Мало је људи у историји фудбала који су завршили каријеру са више погодака него одиграних утакмица. У домаћем фудбалу то је непревазиђен рекорд.
- Дао сам гол Сантосу, Милану три, Манчестер јунајтеду, Вердеру, Нанту. Новинари ме често питају који гол ми је најдражи. Сваки гол Звезди ми је најдражи - рекао је својевремено Хасанагић.
Неко време је у Сирији био играч-тренер, средином седамдесетих година и тренер турског Анкарагучуа.
За репрезентацију Југославије одиграо је пет утакмица.
Још по једној ствари памтили су га и љубитељи фудбала - снимио је плочу са четири песме, касније је отворио и кафић „Црно-бела деветка”.
Умро је на данашњи дан прошле године, у 83. години.

Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.