Победа у фудбалу се огледа кроз математички резултат исписан арапским цифрама на великим стадионским лед-екранима, мобилним мини-депоима „меморије“ или оловом „украшених“ џиновских белих ролни, неизмерене километраже...
У математици, ко је разуме, увек је све јасно, али може да буде и релативно. Победити, не значи да припадаш победницима, баш као и када изгубиш не значи да си поражен! Напротив, у свакој победи човек или друштво требају да нађу оно шта су изгубили, али исто тако и у поразу да открију шта је добијено.
Србија је против Данске у Лесковцу одиграла нерешено – 0:0. Нити је победила, нити је изгубила, била је мирољубива са Скандинавцима, баш као и у Немачкој на Европском првенству минулог лета (у међувремену је поражена 0:2 у Копенхагену). Судио нам је Немац, као и у Русији против Швајцарске (1:2) 2018. године. На нашу штету!
Данци су победили у Београду, у квалификацијама за Европско првенство у Шведској 1992. године, Првог маја 1991. на „Маракани“ (2:1). Пре тога, 14. новембра 1990, Југославија их је савладала 2:0 у Копенхагену, на крају била испред њих у групи и оверила визу за континенталну смотру... Уследиле су санкције Савета безбедности Уједињених нација, Данска која се није ни квалификовала за завршни турнир, „избацила“ је Југославију и, ни крива ни дужна, први и за сада једини пут, постала првак Европе!
Тада је кренуо суноврат УЕФА на челу са Швеђанином Ленартом Јахонсоном, а последице се и данас осећају и виде у непоштовању фудбала и аката саме организације.
Данац Михаел Лаудруп из протеста према неправди учињеној фудбалу није се одазвао свом селектору Ричард Мелер Нилсену и зато је остао ван златне историје данског националног тима!
Од Новог Града до Требиња с нестрпљењем је очекивана утакмица у Лесковцу, са жељом и надом да ће једног дана Орлови заиграти и на Градском стадиону у Бањалуци као домаћини једног „финалног“ дуела, као што је био овај на здању званом „Дубочица“. Јер, репрезентација која долази из Београда, ма како год да се звала, увек је, у досадашњости, била домаћин у крајишкој лепотици и престоници. Остали нико, на југословенским просторима, није имао своју репрезентацију, а одрекао се „плавих“... Осим Бањалуке, и одређени период Подгорице.
Зато, играј Србијо фудбал и буди поносна. Ниси победила, немој туговати. Радуј се новом моменту пуног стадиона, испољеном патриотском набоју, спортском витештву и људском достојанству, повратку култа Орлова... Увек је било тешко играти с Немцима, Французима и Португалцима, а много лакше са Аустријанцима, Грцима, Албанцима, Велшанима, Исланђанима...
Свеукупни амбијент из Лесковца, урамљен као бит овог народа, још једном се издигао изнад балканске стварности у којој самопроглашени „спортисти“ напуштају борилиште и траже административну победу или сарајевски Немац оде у Фрајбург па с нелогичним шалом око врата навија против своје отаџбине!
Није то свет, ни амбијент, којем припада Србија, баш као ни њен фудбал.
Играј, и не осврћи се, Србијо. Једног јутра свануће репрезентативни дан и у Бањалуци. Тада ће почети нарације много лепших и логичних прича, заснованих на необоровим чињеницама припадности једном искону...
До тих осмеха будућности морамо озбиљно да истрпимо. Све подвале и искушења. Бар смо то, кроз историју, знали и умели.
Орлови су стално летели нашим небом, Змајеви никада нису припадали овом поднебљу!
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.
