Спортске активности каналишу агресију и уче децу толеранцији

Журналовој теми „Победи у спорту, не у насиљу над другарима”, „епицентра” у Крагујевцу и одјека широм Србије, посебан тон оплеменивши је одговорима даривала је министарка просвете проф. др Славица Ђукић Дејановић, пажљиво изабран саговорник из два круцијална разлога: атрибута еминентног стручњака из области неуропсихијатрије и личност с познавањем шумадијске престонице у душу, сходно крштеници, радно / животном трагу и, без сумње, статусу амбасадора града на Лепеници.

Уосталом...

Да ли сте се у богатој каријери сусретали с вршњачким насиљем и шта сте саветовали жртвама / починиоцима?

- У свом раду имала сам прилику да радим са особама којима је била неопходна подршка у превазилажењу различитих ситуација насиља, не искључиво вршњачког, већ других облика насиља међу којима је и је породично, које угрожава ментално здравље свих чланова породице. На насиље не можете да постанете имуни. Oтпорност на стрес стиче се временом, али не може да анулира потпуно ефекте трауме коју насилне ситуације носе са собом – објашњава проф. др Славица Ђукић Дејановић, ауторка преко 200 научних радова, седам књига, два уџбеника за студенте редовне наставе и коауторка три за постдипломске студије.

Шта саветујете родитељима да чине у таквим приликама?

- Неопходно је да родитељи буду укључени у сам процес пружања подршке детету, без обзира на то да ли је реч о детету које је претрпело или врши насиље. И једном и другом детету неопходна је помоћ, подршка, свака ситуација је, заиста, индивидуална. У таквим ситуацијама неопходна je подршка и родитељима. Потребно је да се оснаже у родитељским компетенцијама и препознају начине како могу да подрже дете које трпи, шта је конкретно потребно да чине како би дете, али и цела породица превладали потешкоће и усвојили неке нове обрасце понашања, у зависности од конкретне ситуације, детета и породице. Оно што пракса показује јесте да деца веома често својим понашањем манифестују тешкоће с којима се породица суочава, или се суочавала у претходном периоду (болест, смрт блиског члана породице, развод родитеља, насилнички модел понашања у породици и сл). Зато је, како би се разрешиле потeшкоће које дете има, у саветодавни или терапијски процес пружања индивидуалне подршке детету потребно и укључивање родитеља, некад и других чланова породице. 

Како долази до тога да деца буду склона насилничком понашању?

- Узроци насилног, агресивног понашања могу да буду различити и вишеструки. Реч је о сложеном и комплексном феномену. У неким ситуацијама, деца која врше насиље су, у ствари, деца која трпе, или су некада претрпела одређени облик насиља или злостављања. Одраз агресивног, насилног понашања могу да буду и одређене развојне или менталне потешкоће које дете има. Такође, пракса показује да деца веома често својим понашањем манифестују тешкоће с којима се породица суочава, или се суочавала у неком претходном периоду. Осим подршке детету које трпи насиље, помоћ и подршка неопходни су деци која врше насиље како би препознали последице свог понашања, научили позитивне обрасце понашања, самоактуализацију кроз афирмацију у ваннанставним активностима, спорту...

Јесте ли имали примере деце - спортиста суочених с насилничким понашањем?

- Као што сам поменула, деца током одрастања суочавају се с различитим изазовима и потешкоћама. Узроци насилног понашања су различити и индивидуални. Деца насилно понашање могу да манифестују на различитим местима и у различитим ситуацијама. Најчешће то буде у вршњачкој групи, с којима проводе пуно времена заједно, у школи или на спортском терену, пре или после тренинга. Дакле, деца која испољавају насилно понашање то могу да раде и у школи и у оквиру спортских или других ваннаставних активности. Свакако је неопходно с децом радити на усвајању нових, прихватљивих образаца понашања, усвајању стратегија за конструктивно решавање конфликтних ситуација, каналисање импулсивности / агресивности, увежбавање толеранције на фрустрацију, суочавање с поразом и др. Спортске активности дају велике могућности тренерима управо за развијање и усвајање поменутих вештина код деце.

Кад се догоди случај насилничког, вршњачког понашања, који је редослед потеза који се предузима и ко би све требало да буде укључен (породица, институције...)?

- У зависности од тога које су последице ситуације насиља, односно ког интензитета је био сам чин насиља, некад је неопходно одмах позивање представника здравствене институције, односно хитне помоћи и полиције, родитеља. Без обзира где се ситуација вршњачког насиља догодила, о догађају је потребно обавестити школу (пре свега одељењског старешину, директора). Важно је да запослени у школи имају сазнање о догађају како би предузели даље мере у складу с прописаном процедуром у области заштите од насиља. Кад се ситуација вршњачког насиља догоди у школи, запослени одмах обавештавају родитеље ученика о догађају, позива се паралелно хитна помоћ и полиција, уколико је реч о физичком насиљу, где се процењује да је неопходно поступање и здравственог система. После догађаја, прекида ситуације насиља, збрињавања учесника, запослени у школи покрећу процедуру прикупљања свих информација о догађају, састаје се тим за заштиту, на основу свих прикупљених информација тим процењује ниво вршњачког насиља и предузима даље мере и активности. За ученика који је претрпео насиље израђује се план заштите, а за ученика који је извршио насиље план појачаног васпитног рада. У оба плана неопходно је укључивање родитеља, запослених у школи (пре свега одељењског старешине, стручног сарадника), у складу с проценом некад је и запосленима у школи потребна подршка представника социјалне и здравствене заштите – расветљава, до танчина, осетљиву проблематику проф. др Славица Ђукић Дејановић, министарка просвете у Влади Републике Србије.