Од Европског првенства у Норвешкој (Хамар) прошло је две године, али о злату тад тинејџерке, 19-годишње Теодоре Вукојевић, још се прича. Још једна узданица крагујевачког „Чика Мате” - „тата-мате”, „легла” стрелаца – шампиона, ту се није зауставила - тек је почела да гради свој пут уз тренера Стевана Плетикосића. У то време - и репрезентативног колегу Милутина Стефановића...
Из угла сад 21-годишње девојке, рођене Шумадинке са собом пуном медаља и пехара у дисциплини ваздушна пушка, могло се чути толико тога поучног, управо за њену генерацију, о времену у коме одраста. Уосталом...
Сматрате ли да у данашње време можете да будете узор младима као спортисткиња, девојка која је већ „осетила велику сцену?”
- Најискреније се надам да људи, пре свега деца, проналазе узоре у спортистима, не само у мени, већ свим колегама из стрељаштва, осталих спортова. Трудимо се да уз успехе људима прикажемо и делић живота, не би ли схватили да су резултати производ дугогодишњег рада, уз свакојаке препреке из приватног / спортског битисања. Медаље су само украс који служи као успомена, сам успех много је сјајнији од одличја. Сигурна сам да то што је сјајније и нама битније видимо само ми. Велика сцена доноси много лепог, самим тим и шансу да будемо узори млађим генерацијама што је циљ сваког од нас. Да свој спорт добије нове шампионе и велике људе – каже Теодора Вукојевић, редовно уз Спортски журнал.
Ви сте неко ко је одабрао спорт и породично васпитање. Како сте успели да истрајете: у вашим годинама спортисти, на жалост, све више младих, одустају или посежу за инстант стварима?
- Већина зна да одлука о животном путу није лака и да ако нисте сигурни и спремни на жртвовање и другачији живот, спорт није за вас. Спорт је више од посла, иако многи то, уопште, не сматрају послом. Ваш живот постаје спорт и - обрнуто. Морате да будете ту целим бићем уколико желите да успете. Мој савет којим сам се, такође, водила: морате да поставите јасне циљеве и видите себе не за годину, већ како неким млађим генерацијама препричавате свој живот. Замислите шта бисте волели да препричавате и биће вам јасно шта желите да постанете! Спорт је јединствен, уз путовања долазе и многа познанства, искуства, из такмичења проистичу сналажљивост, истрајност. Одговорност је, такође, битна, све то можете стећи бавећи се спортом. Од почетка сам знала да је ово мој живот и да инстант ствари можда доносе новац, горенаведено – сигурно не. Некад је теже проћи кроз пуно искушења и проблема, али на крају више цените себе, као и то у чему сте успели зато што сте били истрајни. Инстант ствари могу да буду узгредне, неки циљ после пензионисања, јер сте један испунили, тешко је пронаћи нови. Животних циљева нема пуно, самим тим можете после каријере да се бавите чиме год желите, до тада - замишљајте себе на постољу и како са 60 година препричавате каријеру некоме ко своју тек треба да изгради. Такве примере имала сам уз себе, у свом клубу. Слушала сам тренера Стевана Плетикосића који се тад још активно бавио стрељаштвом, па Милутина Стефановића и из њихових прича закључила да је мени место баш ту, да могу да наставим ту причу и да једног дана, у неком тексту, неко спомене и мене.
Шта мислите о вршњачком насиљу: како га спречити и да ли сте ви, можда, имали одређених непријатности поготово кад се спомене стрељаштво?
- Срећом, никад нисам на својој кожи искусила вршњачко насиље. На велику жалост, још га има, поготово у ово доба кад је деци од малих ногу доступно много информација и, самим тим, изузетно су упућена у неке ствари које не би требало да их се тичу. Довођење спортског стрељаштва у везу с било каквом злоупотребом оружја потпуно је погрешно и бесмислено због саме природе нашег спорта. Морамо да се вратимо правим вредностима и дружењу где смо сви једнаки и да сви пронађемо своје место и нешто у чему смо најбољи. Не треба потцењивати себе, камоли друге.
Како децу склонити са улица и анимирати их да се, ипак, окрену здравијим, паметнијим стварима?
- Деца треба да имају слободу и своје друштво, тако проналазимо себе и здраво окружење. Велики је задатак родитеља да децу усмере, али не и да намећу неке ствари. Кад је нешто наметнуто, често деци досади и кратко траје. Такође, танка је граница између наводити деци лоше примере да бисмо их заплашили и причати да их упозоримо шта не ваља. Понекад инат у тим годинама и размишљање да знамо боље од родитеља може да нас кошта. Сматрам, зато, да деци искључиво треба причати о добрим стварима, вестима. Биће даље од идеје о неком лошем путу и нездравом животу. Свако треба да даје добар пример и да то што је видљиво и што се сервира служи као шаблон будућим генерацијама.
Дакле, поручили бисте вршњацима да се баве вашим, или неким другим спортом, знајући да у њима леже праве вредности?
- Поручила бих да буду своји, прате циљеве и себе замишљају на њиховом врху. Такође, да негују себе и не допуштају да им руше снове. Волела бих да се опробају у што више спортова и пронађу себе и своје место у овом друштву где праве вредности и даље постоје. Наравно, пре свега бих их позвала да се опробају у стрељаштву, то бих највише волела.
„Ставови изнети у подржаном медијском програму нужно не изражавају ставове града Крагујевца који је доделио средства”.
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.
