Миодраг Ђурђевић рођен је у Добоју, одрастао у Дервенти, а у бањалучком Борцу, зеничком Челику, загребачком Динаму, те у Базелу оставио је дубоке трагове. Данас са породицом живи у Швајцарској.
Играо је у време када се у Бањалуци, Зеници, Загребу и Базелу знало шта је игра. Да доноси усхићења и силне радости. Ђурђевић је био је више него поуздани дефанзивац. И све у неким другим временима кад су стадиони били крцати, кад се улога фаворита стидљиво истицала, кад су падали велики. Једном речју, играч за свако поштовање.
Рођен је у Добоју, 2. августа 1959. У „граду на три реке“ није стасавао, његов почетак у најпопуларнијем спорту изгледао је мало другачије.
- У Добоју сам само рођен, а своје прве фудбалске кораке начинио сам у Текстилцу из Дервенте. Тада су „кројачи” ушли у Републичку лигу БиХ. Дакле, у Дервенту сам стигао са 15 година, пошто је мој отац радио у полицији и добио је стан у Дервенти, те се наша целокупна породица преселила у „град на Укрини”. Било нам је тамо лепо - прича Ђурђевић.
У Борцу и Бањалуци провео је седам сезона. Период који је могао да донесе прегршт успомена.
- Сећам се свог доласка у Борац. Након завршене средње школе у Дервенти дошао сам у Бањалуку. Било ми је тешко да напустим родитеље и Дервенту, али брзо сам се адаптирао на нову средину, на велики град. У јануару 1979. потписао сам први професионални уговор за Борац.
Из Бањалуке је прешао у Зеницу и у Челику провео три године. Прва лига – већа брига.
- Зеница је дуги низ година била фудбалски центар. Нажалост, последњих година то није, али надам се да ће ускоро да се стање поправи и да ће Челик стићи на стазе старе славе.
Добре игре у црвено-црном дресу препоручиле су га загребачком Динаму. Није се на „Максимиру” предуго задржао.
- Пошто сам добио позив од мог бившег тренера у Челику Јошка Скоблара, нисам се двоумио, отишао сам у Загреб. Већ сам имао непуних 30 година и Динамо ми је био добра опција, нисам се двоумио. Након године дана отишао сам у Базел, у Швајцарску.
Памти и када је било најтеже.
- Највише сам туговао док сам играо у Борцу. Изгубили смо од Будућности у Титограду са 1:0, па смо испали из Прве лиге Југославије. Најлепше је било 1987/88. у Челику. Тада сам пружао одличне партије. Према неким статистикама био сам међу три либера, односно „чистача” у целој Југославији. Умели смо да победимо Црвену звезду и Партизан у Београду, Хајдука у Зеници, изненадити многе клубове.
Отишао је у Базел, играо за још неколико тамошњих клубова.
- Базел је у јануару 1990. играо плеј-оф за улазак у елиту. Нажалост, нисмо остварили циљ, али сам оставио добар утисак и након пола године продужио сам уговор за још две године. На нашим просторима почео је да тутњи рат, па сам прешао у један клуб из ниже лиге, где су ми понудили добре услове и запослење. Ту сам провео шест година, играо активно до 40. године живота.
Није играо за А репрезентацију Југославије, мада је увек био у предворју таквих остварења.
- Мондијал 1990. у Италији био је прилика. У стручном штабу репрезентације радио је Џемалудин Мушовић, био је помоћни тренер селектора Ивице Осима. Нашао сам се на списку од 30 играча, али определили су се за млађег Андреја Панадића, мог другара из Динама, а ја сам отпао. Жао ми је због тога, сан се није остварио.
Из Добоја су Јасмин Џеко, Слободан Дијамант, Фахрудин Омеровић... Из Дервенте Сенад Лупић...
- У последње време преко друштвених мрежа покушавам да успоставим контакт са тим људима, а поготово са играчима из Текстилца, Борца, Челика, Динама који су играли са мном. Имао сам неколико сусрета са Давором Шукером и Звонимором Бобаном док су били чланови одређених тела при ФИФА. Надам се да ћу идуће године покушати да окупим генерацију Борца од 1979. до 1985. и Челика од 1985. до 1989. Време брзо пролази, ваљда ћу успети у томе.
На срећу, његова пријатељства преживела су тешка времена и узбуркане године.
- Увек сам био отворен. Нигде нисам имао проблема. Недавно сам се чуо са саиграчем из Борца, Сеадом Челебићем. Он данас живи у Турској. Након 40 година чули смо се. Емоције су биле снажне. Надам се да ћемо се видети наредне године – закључио је Ђурђевић.
НА РЕЛАЦИЈИ: БАЗЕЛ – ОПАТИЈА – БАЊАЛУКА
Са породицом живи у Швајцарској. У мислима су му Добој, Дервента, Бањалука...
- Пре годину дана постао сам пензионер, а имам и швајцарско држављанство. У Опатији сам купио стан, а у Бањалуци ми живе мајка и брат. Моја релација је Базел – Опатија – Бањалука. У Швајцарској су супруга и кћерка отвориле ексклузивни бутик, ја им помажем око организације. Бићу мало овде, мало тамо. Здравље ме добро служи, надам се да ћу дуго уживати у пензији.
ЖАО МИ ЧЕЛИКА, БРАВО ЗА БОРАЦ
Добојска Слога је данас у Премијер лиги БиХ. Текстилац је друголигаш Српске. Борац се пласирао у нокаут фазу Лиге конференције. Динамо се у Хрватској и данас скоро за све пита. Једино је од његових бивших клубова зенички Челик данас чудо са стотину мука.
- Пратим сва дешавања у Европи, а поготово у Републици Српској и у Босни и Херцеговини. Челика ми је жао, а кад сам ја играо, па долазе Звезда, Партизан, Хајдук или Динамо, два часа пре утакмице нема слободних места, свих 20.000 људи нађе се на „Билином пољу”. Зеница је увек била фудбалски центар. Штета за фудбал БиХ због позиције Челика. Радује ме да Борац корача стабилних ходом. Мало се и зарадило новца, улагаће се у омладински погон и надам се да ће успеси Борца да потрају – рекао је Миодраг Ђурђевић.
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.
