ВРЕМЕПЛОВ – Вучкевић: Дивна времена се не заборављају

Сваки клуб у Првој југословенској лиги имао је своје блиставе тренутке и златну генерацију која га је прославила. Будућност је то доживела 1975.године, стигла је до „елите“, а део тог успеха остварио је и Војислав Воја Вукчевић. Играо је још за Сутјеску и зенички Челик, шведски Малме, наступао за клубове у САД-у и Аустралији.

Будућност је из ко зна колико покушаја постала прволигаш Југославије 1975.године. Том успеху допринео је и штопер Војислав Воја Вукчевић. Био је део златне генерације плаво – белих из Подгорице. Том колективу подарио је 13 својих година младости, остао једна од легенди на стадиону под Горицом.

Рођен је 13.јуна 1954.године у тадашњем Титограду. Причало се да је било прелазака преко балкона да би се на стадиону иза Гимназије „Слободан Шкеровић“ друговало са лоптом.

- Фудбал сам почео да тренирам иза те гимназије. Јер, нисам почео да тренирам у млађим категоријама. Заслужан је тренер тадашњих омладинаца, шеснаестогодишњих дечака, Милан Рогошић. Он је скоро преминуо и јако ми је жао да неће овај разговор моћи прочитати на вашим страницама. Био је диван човек који нас је окупљао и заслужан је за много успешних каријера, чак и Дејана Савићевића. Тада је мој клуб играо у тешкој Другој лиги ’Југ’, где сам провео четири незаборавне године. Играјући по Ливну, Чапљини, Требињу, Коњицу, Пофаличком, Храсници, Травнику, Какњу, Дубровнику...потпуно сам се прекалио и стасао. Допринео сам уласку у најелитније такмичење тадашње заједничке земље - казује Воја Вукчевић.

Говорило се да је војску служио у Зајечару. Један његов другар рапортирао је претпостављеном да у сопственим редовима постоји човек који о фудбалу зна много. То је било од користи...

- То је пренешено из неких новина, можда мало погрешно. То је био мој пријатељ и саиграч, недавно преминули Јанко Мирочевић. Он је рапортирао да се игра добро у чизмама. Ја сам војску служио на Превлаци. Ту сам постао печени играч и када смо ушли у Прву лигу Југославије, то такмичење било је међу пет такмичења у Европи - говори Вукчевић.

Будућност је дуги низ сезона покушавала да уђе у елитно југословенско такмичење и то јој је пошло за руком 1975.године.

- Тих година у највиши ранг ушао је Борац из Бањалуке, али лакше се испадало. Попут Сутјеске, Црвенке. Винковачки Динамо и Осијек успели су задржати се дуже година. Из прве лиге многи су испадали, Будућност, Вележ, клубови велике четворке – никада - наставља он.

Памте се имена из плејаде заслужних.

- На голу је био Вујачић. Бекови су били Јанковић и Фолић. У халф линији Јанко Мирочевић, ја и Цацо Љумовић, на десном крилу Јосип Штефанић, полутка Саво Рогошић, онда центарфор Мојаш Радоњић, лева полутка Анте Мирочевић, те лево крило Драган Гуза Вујовић. Нека ми опросте ако сам кога изоставио - присећа се Вукчевић.

Тада се и појавио онај транспарент: „Ви нама прву лигу, ми вама прве смокве!“

- Играли смо квалификациону утакмицу коју нисмо добили и нисмо ушли у Прву лигу Југославије. На периферији Подгорице постоји село Дахна, чувено је по смоквама. Из тог села је и мој друг Само Рогошић – Мацо. Дошли су навијачи из Дахне предвођени чувеним Луком Мишуровићем и донели су транспарент са натписом ’Ви нама прву лигу, ми вама прве смокве’. Међутим, нисмо ушли, па су они транспарент бацили у реку Рибницу. Дан касније дошли су купачи на Морачу, у коју се улива Рибница, видели су тај транспарент, некако се заглавио и вода га није однела. Узели су тај транспарент, однели га у село и чекао је време да Будућност успе - прича Воја Вукчевић.

Будућност је имала лепу прилику да у мају 1977.године освоји Куп Југославије. Није пошто је Хајдук славио. Пропуштена је колосална прилика да се златним словима упишу у историју фудбалске Црве Горе.

- То је био судар Давида и Голијата. За Хајдук су играли Перузовић, Шуријак, Жунгул, Буљан, Лукетин..., а тренер Томислав Ивић донео је игру пресинг из холандског Ајакса. На тај начин терорисали су све југословенске клубове док их од тога није одучио нишки Раднички уласцима из другог плана. Ми нисмо имали пуно искуства са прволигашким клубовима. У првом полувремену имали смо две колосалне прилике. У продужецима смо примили два гола преко Лукетина и Жунгула, а мало је недостајало да Будућност постане победник Купа Југославије - жали Вукчевић за пропуштеном приликом.

Био је фудбалер дефанзивних задатака, али је умео да тресе противничке мреже. Присећа се када је било најлепше.

- Сваки гол је важан и леп. Било их је. Напред сам ишао онда када тренер каже, један пут у пет утакмица. Када сам играо за Космос, погодио сам мрежу Индепендиентеа са звуком сирене. Тај гол јако ми је драг - каже он.

Два пута је Воја Вукчевић матирао голмана Борца у Бањалуци, тога као да се не сећа.

- Сећам се, али не волим да причам о томе. Све су то моји другари. Каралић, Јантољак... Све су то били супер људи, велики спортисти. Године 1977.погодио сам за 2:2, а три године касније по снегу и вејавици дао сам гол, али Борац је тада победио са 2:1 - смеје се Војислав Вукчевић.

Носио је дрес Сутјеске, многи су је својатали.

- Црна Гора је мала земља. Све је близу и испреплетено, али ривалитет је огроман. У једном моменту Мојаш Радоњић се вратио из Аека и одемо у Сутјеску, тада је ушла у југословенску прву лигу - говори он.

Стекао је интернационално искуство, наступао је далеко од родног краја! Што се тиче Европе, био је у Малмеу, у Шведској, али је играо на још два континента.

- Дошао сам из Провинције у Њујорк. Доћи на толику сцену била је велика ствар. Био сам искусан играч, нисам знао шта је трема, играо сам стандардно. Ипак, није то дуго трајало. Репрезентација САД није се пласирала на Мондијал у Мексико 1986.године. Лига је расформирана и ја сам отишао у Шведску. Фудбалски, та земља је тада била на нижем нивоу, није ми лежала. На наговор Драгослава Шекуларца, техничара који је био уз раме Пелеу, отишао сам са Зораном Никитовићем и Владом Стошићем у Аустралију. Југословенски спортски тим чекао нас је са великом вољом. Била је то дивна година. Дошли смо да Џаст оставимо у првој лиги, а стигли смо до деобе првог места. То је за тај клуб био огроман успех - прича Вукчевић.

Он одлично пише. То тврде бројне колеге, али и спортисти. У припреми му је књига.

- После Мелбурна играо сам у Челику из Зенице и помогао да остану у прволигашком друштву. А што се тиче писања, то је дар од Бога. Био сам одличан ученик. Сада сам председник Скупштине акционара Будућности. Књигу сам почео писати пре три године. Написана је и изаћи ће ускоро. Посвећена је мојих другарима, саиграчима. Има око 80 прича и надам се да ће бити интересантне. Писао је све то човек са терена, онај који је играо и ’крварио’ директно у игри - појашњава Воја Вукчевић.

У Улцињу је до сада три пута одржан Мондијал пријатељства. У Скугрићу код Модриче минуле 4 године друговало се до миле воље. Воја Вукчевић подржава такве активности и  увек даје нову прилику старим пријатељствима.

- Моја супруга Јованка Чајић, рођена Сарајка, упокојила се у лето 2024.године и не идем тако често по слављима. Није ми до тога. Ипак, Улцињ и Модричу нисам могао да одбијем. Павле Пепђоновић и Никола Никић умеју да нас све усреће. Та окупљања заживела су, постала су традиционална. То је прерасло у покрет, ширимо љубав и позитивну енергију. Још нас вежу снажне успомене на бившу и заједничку земљу. Нема ништа лепше од капљице лепог вина у друштву оних са којим евоцирате успомене. И све то уз песму где доминирају незаборавни шлагери старе добре Југославије - закључио је некадашњи ас.

Будућност са Војом Вукчевићем била је неко и нешто за југословенске прилике. Фудбал му је био љубав. Зато је и успео...