На путу Христовом (ФОТО)

Џудиста Немања Мајдов је најбољаa потврда речи Христових у Библији записаних: „Ако су мене гонили, и вас ће гонити.“

Као успешни спортиста и побожни шампион доживео је распеће у Паризу на Олимпијским играма чији је почетак, на самом свечаном отварању, асоцирао на прогон и исмејавање Сину Божјем и делима Његовим.

Једини грех српског спортског јунака, шампиона Европе и планете, била је хришћанска молитва пред наступ на татамију.

Минула 2024. година за најбољег српског џудисту била је тешка и изазовна, пуна искушења. Он је у осмини финала олимпијског турнира у Паризу, као изразити фаворит поражен у осмини финала од Грка Теодороса Целидиса у категорији до 90 килограма резултатом 10:0 после три жута картона додељена од стране судија, а тај меч био је и „окидач“ за његову суспензију на 140 дана од стране Светске џудо федерације (ИЈФ).

После свега остаје горчина и вечно питање: да судије нису зауставиле Немању Мајдова, да ли би се Србин попео на олимпијски трон? Казна му истиче на Богојављење, 19. јануара ове године, али ће се тек видети какве су њене последице, обзиром да је џудиста рођен 10. августа 1996. године и принудно паузирао на свим пољима.

–Када сам израчунао да ми казна истиче на Богојављење, веома ми је драго, Бог је велики! То је још један знак да ништа није случајно јер не верујем у случајности. Све је то неки план Божји, промисао за одређено искушење и слава Богу, идемо даље – биле су прве речи Немање Мајдова у разговору за „Журнал“.

Колико је вишемесечна суспензија утицала на Вас по спортском и такмичарском питању?

–Није ментално утицала, чак мислим да ме и ојачала. Успео сам неке своје друге снове, ван џудоа да остварим. Покренуо сам послове, Фондацију и још неке приватне бизнисе. Провео сам доста времена са породицом, чак мислим да ми је ово и било потребно у животу. Иначе, човек нема времена за неке друге снове ван спорта, а ништа ме није много пореметило осим што су ми забранили да држим три, четири семинара по Европи и свету, а сад их морам да их одгодим за следећу годину. Извукао сам поуке и идем даље. Знате ону стару пословицу „што те не убије то те ојача”! Одморио сам се, а на сцену се враћам уз помоћ Господа нашег Исуса Христа, надам се у нови почетак и нове победе.

Да ли се, после свега, код Вас створио и пробудио додатни инат?

–Код нас Срба реч инат је мотивација! Поготово кад су у питању овакве ствари кроз које ја пролазим у професионалној каријери и животу. Како да не будем „наоружан“ инатом кад је он најбољи лек за неправду. За мене лично ово није ништа ново, само нова страница у спортској каријери и једно ново животно, велико искушење. Жао ми је што је тако леп и тежак спорт као што је џудо спао на овакве ствари. Ударце испод појаса...

Који су Вам први планови после истека суспензије?

–Крајем фебруара идем на први турнире после осам месеци, циљ ми је да пробам да подигнем форму до тада што је више могуће, иако није лако. Имам потом првенство Европе и света, мислим да ћу тамо наступати. Нисам у том делу каријере да нешто јурим, видећу. Волео бих да пробам још једном да изборим пласман на Олимпијске игре и себи дам шансу за медаљу. То све што се издешавало, неправде, суспензије, елиминација... то све ставите на страну, али моја мисија је била медаља и нисам је испунио. Неко ме спречио, али пробаћу још једном на Играма 2028. године у Лос Анђелесу на којима желим оно што нисам могао да урадим у Паризу. То је мој сан и за сада неостварени циљ, ком тежим.

Над Вама ће Европска и Светска федерација водити мониторинг у наредном периоду?

–Свестан сам те чињенице, али им нећу дати никакав повод за евентуалне нове казне. Они имају те дисциплинске методе, а ја велико срце које жели да победи. Мој фокус је искључиво спортски.

Да ли је у свету покренут лов на православне спортисте обзиром да су Руси искључени са великог броја борилишта и колико је то уствари хендикеп за светски спорт?

–Није покренут лов само за спортисте већ на све православне хришћане у целом свету. Јасно да све те мере долазе са Запада, али ту смо ми да се не дамо и мислим да још има правих хришћанских витезова који заступају своју веру, кодексе и моралне принципе, не спуштају главу ни пред ким. Зна се граница докле може да се иде. Спорт је обичан посао и не може да буде изнад неких начела и ствари. Руси нису били на Олимпијским играма и то је огроман хендикеп јер то нису исте Игре с Русима и без њих. Свака категорија је оштећена, можда за једну медаљу, већина за злато. Све је постало чудно у последње време, али шта да радимо. Наше је да се одупиремо и гледамо у своје двориште, да га уредимо, а нека свако сређује своје.

Да ли сте за повратак изворног Дејтона по којем је и спорт у надлежности ентитета?

–Рођен сам ту и данас живим у Источном, Српском Сарајеву, ту тренирам, а читав живот се борим за Србију. Све медаље и сву историју Србије и Џудо савеза, седамдесет одсто сам ја освојио. Једини шампион света, Европе је из Србије. У Београду немам некретнине и да хоћу да живим у Србији којој сам све донео, не знам како кад немам стан. Очекујем да се врати изворност Републике Српске. Заступам да се она поштује јер изворни дејтонски споразум је фино и коректно написан и треба да се поштује, као и воља народа у Републици Српској, а не да нам неко намеће своје ставове и жеље.

Веома цените Милорада Додика, председника Републике Српске, коме сте дали и подршку испред Суда БиХ у Сарајеву?

–Имам најлепше мишљење о Милораду Додику. То је мој председник и пријатељ који ми је помогао у каријери. Он поштује спорт, лично ми је помогао, имамо обострано поштовање. Бори се свим снагама за српски народ, срцем и нико не би успео да одбрани ово што он брани. Желим му брз опоравак

Која медаља Вам је најдража?

–Свака, од малена па до данас има своју причу и свакој се подједнако радујем као дете. Свака је готово филмска прича, а ако већ морам да изаберем онда је то медаља светског шампиона. Највеће одличје, једино за џудо у Србији. Иза њега је европско злато које ми је и те како драго јер ми је дало статус истовременог првака света и Европе што нема много бораца, поготово у мојој категорији.    

Од почетка спортске каријере уз Вас је отац Љубиша, да ли то отежавајућа или олакшавајућа околност?

–Он је највећи тренер у историји, једини Србин коме је Европа то признала! Иако многи тој улози не придају пажњу, ја најбоље знам шта је његов задатак и колико маестрално све то ради. Татина предност је што ме одлично познаје, моје врлине и мане, оно што треба да сузбије. Перфектно ме умири кад сам нервозан и расипам непотребно енергију. Сви моји резултати су уствари и његови, он је њихов архитекта. С њим сам, много лакше, превазишао и смо повреде.

Колико ти у свему овом значи подршка породице?

–Велику заслугу у свему овоме има и моја мајка Биљана, иако је некако у сенци ове велике позорнице, али њени потези и подршка су изузетно драгоцени. Она све моје наступе тешко преживљава, као и брат Стефан, веома су емотивни. Успели смо све да урадимо како треба кроз ових 25 година улагања, труда, рада, одрицања, препрека и свега осталог што је било. Само фанатизмом и упорношћу смо стигли до врхунских резултата.

Често истичете да су вам супруга и синови извор енергије и снаге?

–Уз мене су, у свим ситуацијама, супруга Ања и два сина Лазар и Василије. Они су моје покретачко гориво, невероватна мотивација, талас на којем путујем кроз разна искушења, животна и професионална. Мојој Ањи заиста није лако да буде супруга шампиона, јер то носи много притиска, велику дозу одговорности, преузела је доста обавеза све у циљу да наставимо да корачамо овим путем успеха, скупа као породица. Нико не може ништа сам и мора да има подршку породице. Никада не бих био ово што јесам да није било мојих најмилијих. Породица ти даје благослов за посао којим се бавиш, а после тога све је у рукама Бога. Искрено се надам да ћу се џудоом бавити и када синови порасту, да могу да ме гледају и запамте као великог борца.

Где ћете провести божићне празнике?

–У кругу најрођенијих у Источном Сарајеву. Божић је породични празник и то је традиција у породици Мајдов.

Да ли ћете се и даље, упркос под претњама нове суспензије, крстити и молити пред борбе?

–То је мој ритуал, верујем у Бога и молим му се. Исто то раде и Лионел Меси, Леброн Џејмс, Кристијано Роналдо... многи спортисти широм света. Због чега не бих могао ја то да радим? Бог у схватањима и размишљањима свих врхунских спортиста има високо и значајно место! Слава му.