„Ја сам срећна жена“

Током протеклог лета главна тема у рукометним круговима био је повратак Катарине Томашевић у Србију. На саваком кораку могло се чути да ће чувена Министарка одбране поново заиграти у Београду, у дресу Црвене звезде и сви су са нестрпљењем чекали тај трансфер. Међутим, због неодговорног понашања црвено-белих до реализације није дошло, а читаву ситуацију „искористио“ је Бекамент који је одмах послао понуду, па се једна од најбољих голманки света нашла у Аранђеловцу.

И јесте повратак Катарине Томашевић направио прави бум у нашем рукомету, вратио публику у дворану града под Букуљом и дао додатни импулс да српском рукомету може да крене на боље.

Ваш повратак је изазвао сјајне реакције српске јавности?

– Приметила сам да су реакције рукометног света биле позитивне. Искрено, нисам имала представу да и даље људи толико прате рукомет, али драго ми је ако сам допринела да се бар мало позитивно пише и прича о нашем спорту. Свако од нас мора да уради све што је у његовој моћи и да помогне рукомету на било који начин. Ако је мој повратак бар мало допринео бољитку, мени је драго.

Аранђеловац је рукометно оживео?

– То је град у ком је наш спорт број један, људи прате, доста знају и поштују неке ствари. Искрено, лепо ми је тамо, људи су одлични, приступачни, а дворана је на готово сваком мечу испуњена. Нисмо у првом делу сезоне имале резултате какве смо прижељкивале, али мислим да ћемо у наставку пружити далеко боље игре и остварити зацртане циљеве.

Да ли Вам је било тешко да се после двадесет година у иностранству навикнете на живот у Србији?

– Мислим да се и даље привикавамо, поготово деца која никада нису живела овде. Иако су Петар и Јована проводили доста времена у Београду, имају и велики број другара, још увек нису успели да се адаптирају. Разумљиво, они су променили школу, систем функционисања и све је другачије него у Мађарској.

Са свега 20 година сте отишли у иностранство, колико је било тешко?

– У тренутку кад сам решила да одем из Србије нисам размишљала колико је тешко. Добила сам добру понуду Хипобанке, тада једног од најбољих клубова, богате традиције и нисам могла да одбијем. Био је то велики изазов, примамљиво за сваког играча, поготово младог, тако да сам се спаковала и преселила у Аустрију.

А, онда нови изазов, одлазак у тада најјачу лигу на свету, Данску?

– Провела сам три године у Есбјергу и било ми је лепо. Првих шест месеци ми је било мало теже, највише због лошег времена, али кад сам се навикла нисам имала проблема. Данска лига је била баш јака, свака утакмица је била дерби и уживала сам у игри, али дошло је до светске економске кризе, клубовима је било тешко и сви смо отишли из Данске. Одлазак у Шпанију је била велика промена по свим питањима. Град је био прелеп, они су темпераментом слични нама, све је било сјајно. Међутим, после свега четири месеца сам решила да се остварим као мајка и остала сам у другом стању.

Играли сте још у Француској, Немачкој, Мађарској, Грчкој...

– Изгледа сам била где год се играо рукомет – у свом стилу је рекла Министарка одбране. – Тако ме некако пут водио, никада нисам превише размишљала, ако сам осетила да је одлазак негде права ствар за мене, спаковала сам се и кренула. Не кажем да негде нисам погрешила, али и то је део живота. Сваки град је оставио неки печат у мојој каријери.

Ипак, прекретница је била селидба у Мађарску и прелазак у Ференцварош?

– То су биле и најлепше године. Са тим клубом сам освојила титулу првака после осамнаест година и то су заиста биле прелепе године. Победиле смо тада неприкосновени Ђер, било је уживање играти. У Мађарској сам се задржала осам година и могу рећи да сам ту провела најлепше време, мени и породици је било заиста дивно у овој земљи и радо бих могла да замислим живот тамо.

Да ли се кајете због неке одлуке?

– Искрено, не, немам ни разлога јер мислим да је све било како је негде и записано. Неке мање лепе ствари које су се догодиле су се и догодиле са разлогом, али су се неки други путеви отворили, тако да се никада не кајем.

Колико је тешко у исто време бити супруга, мајка и професионални спортиста?

– Лагала бих ако бих рекла да било лако. Петар има тринаест, а Јована осам година и сад је све лако са њима. Доста су самостални, васпитани, знају шта смеју, тако да супруг Немања и ја имамо максимално поверење у њих. Док су били мањи било је тешко уклопити све обавезе, али имала сам увек велику подршку Немање који је често остајао сам са њим. Иако је имао свој посао и обавезе, увек је био присутан, тако да могу рећи да сам срећна што имам овакву породицу.

Да ли сте строги родитељи?

– Не бих рекла, јер су нам деца као пријатељи, често разговарамо са њима, шалимо се, доста времена проводимо заједно, дружимо се, путујемо.

У браку сте осамнаест година?

– Љубав из младости је крунисана браком, а онда и децом. Што би рекао наш народ, све по реду. Немања ми је најбољи пријатељ, ослонац, добар смо тим, тако да функционишемо ево читаво нечије пунолетство.

Какви су планови за будућност?

– Желела бих да останем у рукомету – кратко и јасно је рекла Катарина Томашевић.

НА ЕП БРАНИЛА У ТРЕЋЕМ МЕСЕЦУ ТРУДНОЋЕ

Колико Катарина Томашевић воли репрезентацију Србије најбоље илуструје чињеница да је 2010. године на Европском првенству бранила у другом стању.

– Била је то моја одлука јер сам за државни тим увек долазила без поговора и није постојао разлог који би ме спречио. Тада сам  била у трећем месецу трудноће са Петром и нисам имала дилему кад је стигао позив. Могуће да бих и сад исто то урадила, не знам.

ВИДИМ СЕБЕ У РУКОМЕТУ

Да ли бисте после завршетка каријере наставили да радите у рукомету, у РСС, као тренер голмана, координатор за женски рукомет, директор репрезентације?

– Нисам превише о томе размишљала, али сам спремна да помогнем ако треба. Радила сам две године у репрезентацији Кине и у томе

ЖЕЛЕЛА САМ ДА БУДЕМ ИГРАЧИЦА

Да ли је тачно да сте одувек имали жељу да будете бек?

– Желела сам да постижем голове. У Слодесу једном нисмо имали голмана, ја сам стала и разбранила се, онда ми је тренер рекао да ћу бити голман или да више не долазим. Мени је само прошло кроз главу, како то да не долазим кад су ми све другарице ту.

ПЕТАР ИМА ТАЛЕНТА

Син Петар има тринаест година и како ствари стоје, по мишљењу стручњака, пред њим је лепа кошаркашка каријера?

–  Повукао је на оца, иако је желео као млађи да буде рукометни голман, мада сам ја прижељкивала пре да буде играч. На крају је кошарка победила и веома сам срећна због његове одлуке која се испоставила као прави потез. Кад смо се преселили у Београд људи из Црвене звезде су чули за њега и позвали га, а на обострано задовољство ту је и остао. Његов највећи сан је био да заигра у Звезди и сад га је остварио. Истина, иако је мали, показује велики таленат, а као награда стигао је и позив за најмлађу селекцију са којом сад иде на припреме.

ДОЈИЛА ДЕТЕ НА ПОЛУВРЕМЕНУ

После свега три месеца од порођаја, репрезентација је звала Катарину Томашевић да јој помогне у квалификацијама за СП...

– Одмах сам пристала, почела да тренирам и после три месеца стала на гол у тим квалификацијама. Каснила сам на друго полувреме, сви су се питали где сам и шта се дешава, а ја сам у свлачионици порала да дојим Петра који је имао шест месеци – испричала је Катарина Томашевић анегдодту и уједно показала колико јој је репрезентација Србије одувек била битна и приоритет.

ЛИЧНА КАРТА

ИМЕ И ПРЕЗИМЕ: Катарина Томашевић

ДАТУМ РОЂЕЊА: 6. фебруара 1984. у Београду

ПОЗИЦИЈА: Голман

КЛУБОВИ: Хипо, Есбјерг, Бера Бера, Зајечар, Туринген, Нант, Ференцварош, Дунајварош, Сзомбатлеј, ПАОК, Бекамент

УСПЕСИ: Сребро на Европском првенству 2012. у Београду, 6 титула првака државе и четири национална купа

138 УТАКМИЦА одиграла је Катарина Томашевић за репрезентацију Србије

10 ТРОФЕЈА освојила је Катарина Томашевић у каријери