Олимпијски пламен греје све слабије

Олимпијске игре, замишљена су као културна и спортска свечаност, која најпре кроз атлетска, а потом и друга спортска такмичења уједињује народе. Ипак, да ли је олимпијски покрет заиста испунио ову узвишену тежњу?

Одговор на ово питање покушали су да дају на сајту „Спортс ин”. Сматрају с правом да је решење далеко је од једноставног, посебно пошто финансијски интереси и економска профитабилност све више засењују дух Игара.

Упркос напорима Томаса Баха да оживи хуманистичке идеале у спорту и негује сарадњу с институцијама, бирократски оквир Међународног олимпијског комитета неспособан је да институционализује ове вредности. Његове структуре нити одражавају дух фокусиран на уграђивање људских вредности, нити су запослени званичници и остали ти који подржавају такве принципе.

Уместо тога, олимпијска визија ризикује да буде изгубљена због комерцијалних приоритета и административне ригидности.

Императив је да се одговори на изазове с којима се Олимпијске игре суочавају у данашњој дигиталној ери. Мада ово можда неће означити крај Игара, ризикује се да се убрза ерозија основних принципа Олимпијске повеље — принципа који се већ само маргинално поштују. Такав тренд прети да продуби неједнакост, продужи дискриминацију и фер конкуренцију одбаци на маргину.

Спортске дисциплине су производи свог времена. Развијају се кроз различите епохе. Ова еволуција повећава њихову занимљивост, чинећи их пријатнијим за публику. Недавни примери могу се видети у скејтборду и сурфовању. Ови спортови одражавају модерне трендове привлачећи млађу публику, прихватајући елементе животног стила и наглашавајући креативност, прилагодљивост и еколошку свест. Њихово укључивање показује спремност МОК да се прилагоди савременој културној динамици. Насупрот томе, карате је, упркос томе што је уживао значајну популарност  изгубио своје место на Олимпијским играма.

Ово наглашава важност разумевања различитих култура и успостављања специјализованих комисија у оквиру Међународног олимпијског комитета.

Чини се да Међународни олимпијски комитет можда нема довољно разумевања о религиозној одећи коју носе спортисткиње.

У неким земљама, таква одећа је дубоко укорењена у културним и традиционалним обичајима, а жене бирају да је носе без икакве владине присиле. Међутим, у неким другим нацијама, спортисткиње су систематски присиљене државном политиком да носе верску одежду. Непоштовање не само да им онемогућава да представљају своје националне тимове, већ им се често ускраћује и право да се уопште баве спортом.

Одсуство јасне мапе пута довело је до кризе у боксу, што би се могло сматрати једним од најзначајнијих неуспеха у историји олимпијског покрета у погледу родне равноправности и фер плеја.

У светлу овога, оснивање специјализованих комисија требало би да се бави не само родном једнакошћу и заступљеношћу жена, већ и да прошири њихов фокус на све критичне димензије правичности и инклузије. Ове комисије морају да служе као истраживачко и оперативно оруђе МОК-а, осигуравајући да се друштвене сложености са којима се суочавају спортисти из различитих региона правилно идентификују и разумеју.

Развијање ажурираних политика и оквира за учеснике олимпијских игара мора да буде главни приоритет за новог председника Међународног олимпијског комитета, укључујући ревизију критеријума подобности, обезбеђивање равноправног приступа ресурсима и решавање културолошких осетљивости као што су правила облачења и верска одећа. Ова ажурирања би требало да промовишу правичност, укључивање и разноликост, док се прилагођавају растућим потребама спортиста широм света, утирући пут за праведнију будућност Игара.