Миладин Стевановић одавно је ушао у златну књигу српског фудбала, лета 2015. је као члан репрезентације Србије до 20 година освојио прво место на Светском првенству. Високо достигнуће на Новом Зеланду донело је свим изабраницима селектора Вељка Пауновића нагли напредак у каријери.
Тако је и момак родом из Бијељине постао тражен на тржишту и после солидних партија у Партизану обрео се у турском Кајзерију, али у клубу из централне Анадолије за годину и по дана није успео да остави већи траг и одлучио је да се врати у Србију.
Жеља за новим почетком довела га је у Чукарички и Стевановић је постао редак пример играча, не само у домаћим оквирима, који је седам година у истој средини:
- Само је Марко Доцић дуже од мене у првом тиму од играча и очекујем да нам ускоро поставе статуе испред клупске зграде - уз осмех почиње Стевановић. - Време је брзо пролетело, кад сам дошао нисам очекивао да ћу оволико да останем. Поклопили су се разни фактори, било је и повреда, најважније је што сам се опоравио и поново играм. Лепо ми је у Чукаричком, клуб је организован на највишем нивоу, али бих волео да се још једном опробам у иностранству.
Први одлазак из Србије био је у раној фази каријере и у такмичење где нема много простора за младе.
- Отишао сам у Турску где углавном играју искусни фудбалери, старији од тридесет година. У то време у целој лиги није било више од петорице двадесетогодишњака да су стандардни. Можда је требало да одем негде на запад где има простора за младе или да још останем у Партизану, одиграм пар сезона и изградим себе. Сада са овим искуством не препоручујем млађима да журе одмах у иностранство на први позив, најважније је да играју и стекну рутину, добар трансфер ће доћи и за годину, две - објашњава Стевановић.
Ускоро ће деценија од једног од највећих успеха домаћег фудбала, на „Мундијалиту“ на Новом Зеланду Стевановић је са саиграчима додирнуо небо. Претходно је био члан једне од најталентованијих генерација млађих категорија клуба из Хумске:
- У тој генерацији били су Андрија Живковић, Немања Радоњић, Данило Пантић, Саша Лукић, Немања Богосавац и други, са одличним каријерама после. Највише ћу ипак памтити Нови Зеланд, отишли смо тамо без великих очекивања, чак и изгубили прву утакмицу од Уругваја. На крају смо остали 40 дана, држали се компактно као велика породица, до финала и победе над Бразилом. Тек кад смо се вратили, видели смо каква је еуфорија и дочек у Београду ћу заувек памтити.
Миладин је има велику подршку од жене и наследника.
- Уз мене су увек супруга Јована и синови Вук, Богдан и Реља. Много ми значи кад ме дочекају код куће после тренинга и утакмице. Недостају ми док сам две недеље на припремама у Турској, али одсуство од породице је саставни део фудбалског посла. Кад видим играче руских клубова који су у Анталији по цео месец раздвојени од најмилијих, одмах ми буде лакше јер знам да ћу кроз неколико дана бити опет са својима - закључио је Стевановић.
РАЗГОВОРИ У СЛОБОДНО ВРЕМЕ
Чукаричани време између тренинга и утакмица користе за преко потребан одмор. Једни у слободне сате прошетају до оближње обале, други играју карте, нађе се време за разговоре са нашим фудбалерима из страних клубова који су у истом хотелу:
- Ту су Аустрија Беч, Јаблонец, Крила Совјетов и Нижњи Новгород. Кад смо у прилици, попричамо са Текијашким, Ожеговићем, Драговићем, време брже прође у фудбалским причама - открива Стевановић.
ПРОЛЕЋЕ ЗА ПОПРАВНИ
Резултати Чукаричког јесенас могли су да буду много бољи, по мишљењу провереног штопера, по потреби десног бека.
- Чукарички увек хоће више, чак и кад сезону заврши на трећој позицији. Први део првенства био је далеко испод наших очекивања и вредности тима. Разлика у бодовима није велика, близу су тимови на позицијама које воде у Европу и уз добре припреме можемо да их достигнемо. Распоред на почетку пролећа нам је добар и треба да га искористимо за пробој у врх - оптимиста је Стевановић.
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.
