Црно-бела фотографија, закуцавања небеског скакача и на њој злато са Олимпијских игара из Москве – највеће од бројних достигнућа кошаркашког великана Дражена Праје Далипагића, најсјајнија од 12 медаља са репрезентацијом Југославије...
Попут парафразе Бодлеровог „Албатроса” којим се су јуче бројни великани спорта и спортски радници, у присуству породице, у старом двору, опростили од „кнеза облака” ком` је и „песник сличан”, а „дивовска му крила сметају да крочи”.
Уз много емоција, сузних очију, јуче у Старом двору, присетили су се Прајине играчке и људске величине, док су савременицима и саиграчима, пред очима пролазиле слике бројних успомена на друга преминулог 25. јануара у 74. години после дуге и тешке болести.
Једнако емотиван био је и филм са „делићима” оног што је Праја чинио на терену, и што га је сврстало међу великане игре под обручима, али и са пријема у Кућу славних.
- Сабрали смо се на овом скупу да лакше поднесемо тугу, свесни да је отишао један од најбољих – казао је Душко Вујошевић опраштајући се од Далипагића:
- Свесни и да се овим скупом излази из опоруке, аманета који је оставио, да не буде никаквих комеморација...
Вујошевић је потом подсетио и на детаље живота и каријере једног од најбољих кошаркаша са наших простора, олимпијског, светског и европског шампиона, члана вечитих ривала:
- Не бих говорио много о општим местима, зна се све о Праји, неки од вас и боље од мене. Праја се звао тај фудбалер из Мостара по ком је добио надимак. Са 19 година је дошао овде. Имао је среће да дође код Ранка Жеравице, који је био у максималној снази, правио је јак Партизан. Имао је среће да дође код њих, али имали су и они срећу. У Партизану је био доминантан фудбалски клуб, важан је био и ватерполо, памтили су се мечеви на Шалати, Ташмајдану, кошарка је била у другом плану, све до доласка Далипагића.
Подсетио је Вујошевић управо на те дане и шта је публику вукло кошарци, Партизановим утакмицама и дресу у коме је Праја постао недодирљив као најбољи стрелац са 8.278 кошева...
- Партизанови навијачи, међу којим сам био и ја као клинац, ишли смо да гледамо те утакмице, а страст према кошарци сигурно је развијала његова велемајсторска игра. У почетку није био тако савршен у шуту, левој страни, том дриблингу из ког је играо. Међутим, он је кошарку носио у крви, генима. Рођен је са тим знањем, а Ранко је то користио на прави начин. Тад је почео да се ствара култ који сад држи ЈСД Партизан, усамљено. Врло брзо је постао љубимац, идол - игром, понашањем поштеног и скромног човека знајући, у односу на квалитете, која је његова мера, колики је његов простор, не повређујући простор другог. Није улазио у простор, осим у игри...
А, у игри су му, истакао је Вујошевић, могућности биле огромне.
- То је била велика доминација. Брзо је написао један талентовани писац књигу о њему „Испод коша”, иако је Праја био изнад коша... Хорози, закуцавања, скок шутеви, сви други елементи... Није моменат за поређења, дефиниције, ранг листе, расправе ко се о њега огрешио, а ко није. Биће времена да се и о томе говори, али Дражен Далипагић је био један од најбољих кошаркаша Европе и ових простора, по мишљењима неких тренера и најбољи.
Оно што су сви његови савременици, без резерве, говорили о Праји, истакао је и Вујошевић:
- Био је фантастичан, поштен човек. Марко Миљанов би га ставио међу првим примерима чојства и јунаштва. Знао је да се нашали, прими шалу, потпуно посвећен кошарци.
Навео је Вујошевић и пример те Далипагићеве посвећености:
- Био сам помоћни тренер јуниора, у хали спортова је 1. јануара био тренинг. Долази Праја с торбом, кренуо на тренинг, иде својим путем, не размишља о одмору... То је био степен посвећености, начин живота. Касно је почео, дуго је играо, пре неки дан је била годишњица кад је пре 38 година постигао 70 поена. Моћан је био... И, велики Југословен, по опредељењу... Постао је Београђанин... Дошао сам у Београд, главни град Југославије... Волео је и веровао у њу. Кад чујем химну Југославије, сетим се генерације, како стоје на постољу и како иде та химна, ја устајем.
Подсетио је Вујошевић колико је Праја волео да игра за репрезентацију:
- Много је волео Југославију, сматрао је аксиомом, нечим што се не објашњава. Један од разлога зашто није отишао у Бостон Селтиксе је што би изгубио право да игра за репрезентацију. У убеђењу сам да би, да је отишао, до Мајкла Џордана био најбољи стрелац НБА лиге.
Још један занимљив детаљ везан за Далипагића открио је Вујошевић:
- Могу да сведочим и претпоставим да је новац који је зарадио поштено преносио у југословенске банке...Тај распад Југославије знам да му је тешко пао. Могу да претпоставим како се осећао кад се рушио стари мостарски мост... У овим временима транзиције није желео да у прљавој води плива. Његова биографија у свим тим временима остала је чиста – казао је Вујошевић и за крај истакао:
- На овој земљи повећава се број људи, али је све мање нас те ретке крвне групе. Жалим за тобом Прајо, жалим за нама, Прајо...
ЧОВО, НЕ МОГУ ВИШЕ...
У име Кошаркашког савеза Србије, од Далипагића се, врло емотивно опростио председник Небојша Човић, подсећајући се једног од последњих сусрета.
- Поштована породицо и пријатељи, кад смо се виђали у болници „Драгиша Мишовић” било ми је јасно да води животу битку, али нисам очекивао ову комеморацију неколико месеци касније. Задужио си нас Прајо, нас који смо остали иза тебе, кошарку у Србији, али и Југославију која је остала иза тебе. Рекао си ми: „Чово, ја не могу више ово”, тада сам ти одговорио: „Хајде мајсторе, победићемо и ово”.
Човић је потом подсетио:
- Прошли смо много битака заједно, често нам нису веровали да можемо. Избегавам да говорим о медаљама, кошевима, не причам ни о оној утакмици са рекордних 70 поена. Остала је празнина која ће сваким даном бити све већа, напустио нас је кошаркаш, идол и пример многима, свима који воле спорт, мајстор кошарке. Размишљам како да ти кажем довиђења, јер легенде не могу да оду. Вечна ти слава...
САХРАНА НА НОВОМ ГРОБЉУ
Дражен Далипагић сахрањен је јуче на Новом гробљу, на молбу породице, у кругу најближих.
ПОЗНАТА ЛИЦА НА ОПРОШТАЈУ ОД ПРАЈЕ
Комеморацији Дражену Далипагићу, у Скупштини Београда, присуствовали су бројни великани спорта и спортски радници – Драган Кићановић, Зоран Славнић, председник КСС Небојша Човић, селектор Светислав Пешић, председник ОКС Божидар Маљковић, Жељко Обрадовић, Жарко Зечевић, Душко Вујошевић, Александар Ђорђевић, Дејан Бодирога, Предраг Даниловић, Жељко Јерков, Иво Накић, Зоран Савић, Владе Ђуровић, Драган Тодорић, Миодраг Марић, Млађан Шилобад, Братислав Ђорђевић, Ратко Радовановић, Душко Вујошевић, Мирослав Николић, Зага Жеравица.... Затим, фудбалски асови, селектор Драган Стојковић Пикси, Душан Савић, Предраг Мијатовић, генерални секретар ФСС Бранко Радујко и бројни други.
ФАДИНИ: БИО ЈЕ ПОСЕБАН, ЈЕДАН ОД НАЈВЕЋИХ...
Од Дражена Далипагића опростио се и дугогодишњи пријатељ, менаџер Андреа Фадини.
- Италија је земља у којој је Далипагић оставио дубок траг и вест о његовој смрти дубоко је потресла све љубитеље кошарке. О томе говори и објава на другој страни „Коријеро дело спорт”, што је реткост – истакао је Фадини.
- Увек је играо на северу Италије, верујем због близине Београда, али и због тога што су људи из тог дела били опчињени југословенском кошарком, као и Далипагићем. Верујем да би се љутио на нас да види овај скуп, али одлучио сам да га овог пута не послушам – наставио је даље Фадини:
- За Прају ме везује много прича, много успеха, али како да заборавимо утакмицу у којој је постигао 70 кошева. Одиграна је пре 38 година. Несрећна коинциденција је да је био 25. јануар, као и дан кад нас је Праја напустио.
Фадини је обраћање завршио емотивно:
- Праја је деловао грубо, али је био особа од интегритета, која је знала за хумор, био је антикомформиста. Често смо причали, свађали се. Био је „тврд”, али и „мекан”. Породици желим да кажем – Вудите срећни и поносни што сте били његови. Био је посебан, веома, веома добар човек и један од највећих кошаркаша на свету – закључио је Фадини.
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.
