Најбољи тенисер свих времена, човек који је освојио рекордна 24 гренд слем турнира и померио границе у том спорту, Новак Ђоковић дао је први интервју за РТЦГ, у којем се осврнуо на актуелну ситуацију у својој каријери, тенису, највећим великанима спорта, али и Црној Гори и нераскидивој повезаности с њом.
На почетку интервјуа, који је водио Владо Јовићевић, Ђоковић је казао да је повреда са Аустралијан опена санирана и да ће учествовати на Мастерсу у Дохи, који се игра следеће седмице.
- Хвала вам на питању. Повреда је скоро сто одсто санирана. Имам зелено светло од медицинског тима да могу да тренирам, да могу да се спремам. На распореду је наредни турнир у Дохи, у Катару и он почиње за осам дана, тако да имам довољно времена да се припремим и радујем се новим изазовима. Мислим да сам добро започео годину. Наравно, постоји жал због тог полуфиналног меча који сам морао да предам након првог сета против Александра Зверева, иначе на гренд слему на којем сам историјски бележио своје најбоље резултате у каријери. Али добро, шта је ту је. Надам се да ме повреде неће ометати, јер сам свој најбољи меч од олимпијског финала прошле године управо одиграо у четвртфиналу против Алкараса, када сам се повредио, али сам завршио меч. Ипак, квалитет тениса који сам тада пружио даје ми снагу и охрабрује за нека нова дела.
На питање да ли је прежалио такву ситуацију у Мелбурну, Ђоковић је одговорио да јесте.
- Па, јесам. У нашем спорту је веома важно да врло брзо преболите поразе и да наставите даље, јер у супротном ћете остати - да тако кажем жаргонски - заглављени и у простору и у времену. Немате просто тај луксуз да превише размишљате и да жалите за оним што сте пропустили. Морате да окренете нови лист, а добра ствар у тенису је то што распоред заиста доноси много турнира - сваке седмице или кроз две-три долази неки нови изазов, неки велики турнир на којем можете поново да се докажете, и то пре свега себи, а и другима. И то је, у суштини, сада нека моја фаза каријере - да кажемо завршна - која траје, а не знам колико ће још трајати, јер краја још нема на видику. Покушавам да што више уживам на терену, јер сам, наравно, веома поносан на све што сам постигао и на сва достигнућа у својој каријери. Све што сада учиним је, да кажемо, неки бонус, али ми у исто време представља и подстицај и изазов да докажем себи и другима да и даље могу да се такмичим на највишем нивоу и да будем конкурентан за највеће титуле. Споменули сте Алкараса - имамо Алкараса и Синера, па и Зверева, који су тренутно најбољи тенисери данашњице. То су момци који су јако млади, перспективни, гладни победа и доказивања. И мени је то заиста нови изазов. Након свих ових година професионалног бављења тенисом - сада прослављам 20 година професионалне каријере - морам да пронађем нови изазов, да подстакнем себе, да се охрабрим и да се погурам. Да устанем ујутру и кажем себи: 'Желим да тренирам чак и више него до сада, како бих успео да победим овако младе момке на великим турнирима'. И даље у мени има тог жара, ватре и пламена. Док год је то случај, наставићу да се бавим тенисом.
Тенисер који је оборио све рекорде - 24 гренд слема, 99 титула - наставља да помера сопствене границе у игри "сам против себе". На питање где види своју шансу и како гледа на ову фазу своје каријере, казао је:
- Пре него што вам директно одговорим на то питање, желио бих само да се осврнем на неку, да кажемо, филозофију приступа. Разне фазе моје каријере захтевале су различит, рекао бих, мало другачији приступ. Сада, у овој фази, налазим се негде између осећаја да заиста желим да уживам у плодовима свог рада и свега онога што сам постигао и потребе да мало растеретим себе огромног терета, притисака и очекивања - пре свега својих, а затим и свих других, који када ме гледају очекују да победим у 99% мечева. То јесте привилегија, наравно, али након година и година таквог притиска долази до замора материјала, да тако кажем, и то се онда одражава кроз повреде, можда и мањак мотивације итд. Тако да сам између тог осећаја и онога у чему сам се увек добро сналазио и за шта сам добро истрениран - а то је ментални склоп у којем стално тежим ка томе да освајам титуле и где је све осим титуле за мене неуспех. Тај менталитет ми је сигурно помогао, али у неким фазама моје каријере и одмогао. Зато покушавам да пронађем неки баланс у свему томе. Несумњиво је да и даље тежим ка освајању титула и надам се да ће доћи још неки гренд слем. Да ли Ролан Гарос, да ли Вимблдон, да ли Ју-Ес опен… Споменули сте да сам хронолошки гледано најбоље играо на Вимблдону, најконстантније долазио до финала у посљедњих десетак година. Ипак, сматрам да сам можда у посљедњих четири-пет година играо боље на Ролан Гаросу и на шљаци него што је то био случај у првих 10-15 година каријере, што је помало парадоксално.
Жеље за трофејима не мањкају...
- Што се тиче јубилеја - стота титула може да дође можда већ у Дохи, не знамо. Надам се. На сваки турнир долазим са жељом да победим, али уз подсетник да се, у својој 38. години, након свих ових успеха, трудим да се мало растеретим и уживам у свему томе. Често чујемо од спортиста да треба уживати у тренутку, бити присутан у њему. Али то је, како бих рекао, много лакше рећи него постићи на терену. Када сте индивидуални спортиста, не можете да се ослоните на некога. Не можете да тражите замену, не можете да одете на паузу, на клупу, на неколико минута, па да се вратите. Ако нешто крене низбрдо, изгубили сте меч и испали с турнира. Такав је формат - поприлично суров. Зато себи не можете да дозволите луксуз опуштања, не само на терену, него и ван њега.
Новакова прича поучна је за све, поготово млађе тенисере:
- Одрастао сам уз људе - пре свега родитеље и људе који су заиста стручни у спорту и животу, који су ми пренели велику мудрост и знање и који су ме научили дисциплини. Ја, заправо, не знам да радим ствари 99 одсто, само 100 одсто када је у питању тенис. Стално тражим нове начине да иновирам своју игру, напредујем, усавршавам се. Јер је то једини начин. Ако останем на истом месту и покушам да одржим неку тзв. стагнацију или статус кво, то заправо значи регресију, јер сви остали напредују и иду даље. Зато, сваком турниру приступам са оптимизмом и великим циљевима".
Новак Ђоковић 22. маја пуни 38 година. Лионел Меси је његов вршњак, Кристијано Роналдо и Леброн Џејмс имају по 40 година. Та четворка и даље доминира светским спортом. Шта Ђоковић види као заједничку црту код њих?
- Мислим да је менталитет, пре свега, то неко везивно ткиво нас, шампиона из различитих спортова. Наравно, сваки спорт има своје специфичности, детаље, и у биомеханичком смислу постоје упоредиве ствари и покрети, али сваки спорт је јединствен. Међутим, када је у питању менталитет, заиста видим да имамо много тога заједничког. Игром случаја, познајем Кристијана Роналда и Леброна Џејмса боље него Месија, иако сам и њега упознао. Имао сам прилику да се уверим, кроз разговоре и начин на који раде, па и кроз неке заједничке тренинге, да имамо сличан приступ. Дакле, чак и када нико не гледа, када се тренира далеко од камера и публике, посвећеност је једнака, ако не и већа, него када сте пред очима јавности. То је нешто што ме импресионира код свих имена које сте споменули. Дивим се свима њима и изузетно их поштујем. Њихова истрајност ме инспирише. Верујем да је то и обострано - као што је био случај са Федерером и Надалом, мојим највећим ривалима у историји тениса. Ми смо једни друге вукли напред. Постао сам тенисер какав јесам управо због ривалстава с њима. На почетку каријере су ме побеђивали у свим великим мечевима и турнирима и морао сам да пронађем начин да их надиграм на највећим сценама. Кроз то усавршавање и надметање спознао сам себе и свој потенцијал и схватио да је, заиста, небо граница. Тако гледам и на велике шампионе из других спортова и заиста им честитам на фантастичним каријерама.
Крајем 70-их и почетком 80-их година имали смо врло квалитетне и харизматичне тенисере - Мекинроа, Бјорна Борга, Џимија Конорса, који и даље држи рекорд по броју освојених турнира. Након њих су дошли једнако харизматични Андре Агаси и Борис Бекер, па хладнокрвни Иван Лендл, пословично мирни Швеђанин Стефан Едберг. А онда су се појавила тројица можда и најхаризматичнијих тенисера - Ђоковић, Надал и Федерер. Да ли данашњи тенисери, предводници новог таласа, имају ту врсту харизме? И колико је она важна за тенис на глобалном нивоу?
- Лествица је подигнута веома високо и новим генерацијама је тешко да се докажу, јер су очекивања огромна - не само у тениском и резултатском смислу, већ и у људском, карактерном, као и у смислу бренда. Како поставити ствари? Како инспирисати нове генерације младих људи широм света који воле спорт? Како их привући ка тенису, како усмерити пажњу више ка овом спорту? Мислим да у свакој генерацији увек има харизматичних тенисера који се истичу, како стилом игре, тако и понашањем. Један који се посебно издваја је Карлос Алкарас. Он просто одушевљава људе својим потезима, али и понашањем - поштовањем према противницима, судијама, скупљачима лоптица. То је нешто што је заиста лепо видјети. Такође, лепо је видети ривалство између њега и Синера. Сећам се њиховог меча прошле године у Индијан Велсу. Дошло је до кратког прекида, мислим због кише. Обично, када тенисери напуштају терен, један иде први, други иза њега. Али они су ходали заједно, смејали се, разговарали - а играли су финале! То је, по мени, прелепа слика и порука која се шаље. Нешто што је, вероватно, пре 15-20 година било потпуно незамисливо. Ви сте споменули неке гиганте, заиста дивове и легенде нашег спорта, који су нама трасирали пут и омогућили да уживамо у овако глобалном, популарном спорту који нам је много дао. Свако од њих је обележио историју тениса и оставио легат који смо дужни да поштујемо и наследимо. Морамо бити свесни да ниси број један на свету само због својих резултата и остварења - већ мораш осећати и одговорност према наслеђу свих оних великана који су пре тебе омогућили ову платформу у којој данас уживамо. Свака генерација носи нешто своје, времена су другачија. До пре 10 година није било друштвених мрежа. Мобилни телефони су постали свеприсутни тек пре 20-25 година. Није прошло много времена, али друштво се драстично променило. Старије генерације можда критикују млађе тенисере и спортисте да превише користе телефоне, да се превише изражавају на друштвеним мрежама… Али то је једноставно део данашњег времена - носи са собом предности, али и мане.
Био је конкретан Ђоковић:
- Што се тиче мана, оно што примјећујем је мањак концентрације, фокуса и присутности. То не утиче негативно само на игру, већ и на све остало. Човек мора да буде свестан својих обавеза и према медијима и према спонзорима, навијачима, свима треба посветити пажњу. А опет, мораш да пронађеш начин да регенеришеш енергију како би могао да то изнова радиш сваки дан. Тенис је у добрим рукама, али ми - нас тројица, четворица - поставили смо веома високе стандарде.
НЕРАСКИДИВА ВЕЗА ПОРОДИЦЕ ЂОКОВИЋ С ЦРНОМ ГОРОМ
СИНУ СМО ДАЛИ ИМЕ ПО СВЕТОМ СТЕФАНУ,КЋЕРКИ ПО ТАРИ
Новинар РТ ЦГ осврнуо се на Вимблдон и прво освајање "незваничног првенства света" 3. јула 2011. године, као и на дочек у Београду, где се поред Ђоковића на бини нашао и његов, данас преминули, деда Владо.
- Емотиван сам када споменете мог покојног деду, јер сам велики дио детињства провео с њим. Увек је био ту када ми је био потребан - кад су родитељи морали да раде, кад нисам имао с ким да идем на тренинге или да попричам. Он је увек био ту. Био је посебан човек, посебна душа у мом животу и даље јесте. Његова веза с Црном Гором била је нераскидива, не само за њега, него и за свакога ко је живио с њим. Љубав према Црној Гори пренео је на све нас. Задржао је свој црногорски нагласак, идентитет, начин хода, говор, понашање - до последњег даха. Био је изузетно поносан на то и ја сам веома поносан на своје корене. Моји су с Чева дошли у Никшић, у Јасеново Поље, а последњих пет-шест година сваке године долазимо у Црну Гору, најчешће на приморје. Овде радим пуно припремних тренинга, овде одмарам.
Конкретизовао је Новак лепу причу о Црној Гори егзактним подацима:
- Венчао сам се са супругом на Светом Стефану 2014. године. Нашем сину дали смо име Стефан по Светом Стефану, нашој Тари по Тари. Заиста не знам шта бих још додао - толико је много веза које ме чине поносним и срећним што ми корени потичу из Црне Горе. Надам се да ћу у будућности проводити још више времена овде, јер овакве лепоте ниђе на свијет нема - уз осмех је рекао Ђоковић.
ДОБИО САМ У ЦРНОЈ ГОРИ ВЕТАР У ЛЕЂА ЗА ОИ У ПАРИЗУ
Сваки пут када сте пунили батерије у Црној Гори, то се рефлектовало на постизање највећих успеха...
- У Порто Новом и на теренима Словенске плаже спремао сам се пред Олимпијске игре у Паризу. То ми је била жеља, јер већи дио припрема волим да радим у приватности - тада имам максималну концентрацију и посвећеност. Тако могу у миру да радим на одређеним аспектима игре. Али, повремено волим да осетим и присуство публике. Као што је то био случај пред Олимпијске игре - осетио сам да ми је потребно мало подршке. Била је летња сезона, пуно људи је дошло на трибине, подржало тренинг и дало ми ветар у леђа. Искрено верујем да је то био један од великих разлога зашто сам на Олимпијским играма у Паризу осетио толику инспирацију и мотивацију.
Причао је Новак у суперлативу о Црној Гори...
- Обично долазимо лети, али био сам овде и зими. Моја мајка - поготово она - често долази. То ми је занимљиво, јер су са очеве стране сви из Црне Горе, али се она заљубила у ову земљу. Сада сваки викенд гледа да искористи прилику да дође. Био сам и на Дурмитору пре неколико година, први пут зими. Зима је тамо сурова, али је лето невероватно лепо. И кажем - када год имам слободног времена, долазићу у Црну Гору. Прија ми да овде проводим приватно време, прија ми да тренирам, јер имам одличне услове. Време је идеално, нарочито лети, јер тенис је спорт који јури сунце, спорт који се игра напољу. Људи су изузетно љубазни - било у Бококоторском заливу, Будви, где год да се појавим, добијам много подршке, поштовања и разумевања. Свима је стало да изађу у сусрет. А мени је посебно драго када видим пуно деце, јер желим да се деца баве спортом - да ли тенисом или било којим другим, само да буду напољу, да јуре лопту. То је најздравији могући начин одрастања.
ЂОКОВИЋ МЕДИЈАТОР У РЕШАВАЊУ ПРОБЛЕМА СВЕТОГ СТЕФАНА
Свети Стефан је већ три године затворен, да ли ћете се сада можда и више бавити тим питањем, као глобални амбасадор?
- То је један од разлога зашто сам овог пута посетио Црну Гору. Учествовао сам у састанцима, покушавајући да, у улози глобалног амбасадора Амана, од прошлог августа делујем као нека врста медијатора и, можда својим утицајем и присуством, помогнем у решавању те ситуације. Сигуран сам да то не одговара никоме, јер верујем да је у општем интересу Црне Горе да један од највећих и најважнијих хотелских брендова на свету - Аман - остане овде и поново отвори Свети Стефан. То је сада већ историјски хотел, место на којем смо се моја супруга и ја венчали пре 11 година. Откада сам постао глобални амбасадор, имао сам прилику да у последњих шест месеци сретнем много људи који су деценијама клијенти Аман хотела широм света. Пријатно сам се изненадио колико њих је споменуло Свети Стефан и Црну Гору - колико им је жао и колико тугују што не могу да се врате, да буду гости хотела. Разумем да постоје многе компликације и комплексности, али ово су били први иницијални разговори и надам се да ће ускоро доћи до решења, јер је то у интересу свих.
ИСТРАЈНОСТ, ХРАБРОСТ И ЧОЈСТВО УТКАНО У ГЕНЕ
За крај, питање које можда захтева феноменолошки приступ. У једном тренутку, ви и Милош Раонић играли сте велико финале. То је Јасеново Поље, Жабљак - 50 километара ваздушне линије. Из Пиве потиче Никола Јокић, који је данас апсолутно најбољи играч света. Богдан Богдановић је из Плужина. Дејан Савићевић је у једном тренутку био вероватно најбољи фудбалер Европе - због њега сте и почели да навијате за Милан. Црна Гора је дала најбољег рукометаша света у 20. веку - Веселина Вујовића. Тако мала земља, а толико спортиста на највећем нивоу. Имате ли објашњење за то?
- Гени су сигурно прво што се логично намеће. Када кажем гени, мислим и на историјско наслеђе, на претке који су дали живот како бисмо ми данас имали прилику да живимо у оваквој лепоти и слободи. Та снага, истрајност, храброст, чојство - све је то уткано у наше гене. Сигуран сам да је то основни и фундаментални разлог успеха. Али, има нечега и у природи, у овом ваздуху, води, храни, менталитету. Верујем да је то добитна формула. Ипак, да то не би остало само на случају, већ постало нешто систематски одрживо, надам се да ће се ствари на државном нивоу, када је спорт у питању, унапредити. На пример, на Приморју, где сам провео пуно времена последње три-четири године тренирајући и одмарајући, приметио сам недостатак јавних спортских игралишта за децу. Надам се да ће се то променити, јер то мора да се промени. Одрастао сам и у Црној Гори, када сам био дете, али и у Београду, где сам рођен и провео највише времена. Такође, на Копаонику сам проводио 90 одсто времена када нисам био у школи - тренирајући напољу. Да ли је била зима, лето, киша или јесен - није било важно. Ми смо били напољу, играли смо се на игралиштима. Имали смо могућност, имали смо друштво. То је оно што је данас јако важно. Причамо о новим генерацијама, о мобилним телефонима, о дигиталном времену. Много се ствари данас ради преко компјутера и мобилних уређаја, али то не сме да буде изговор зашто нема игралишта. Пре свега, игралишта морају да постоје како би деца могла да се играју и уче спортове. Јер то је најспонтанији, а уједно и најбољи начин да науче фудбал, кошарку, тенис.
Ђоковић је интервју за РТ Црне Горе завршио закључком:
- Ја сам тенис учио ударајући лоптицу о зид. Са друштвом сам на Копаонику и у Београду правио импровизоване мреже - узели бисмо канап, завезали га између два стабла и играли са крпењачом. У том сналажењу рађа се мотивација и инспирација. Просто желиш да докажеш да из таквих услова можеш да успеш и постанеш најбољи на свету. Веома сам поносан што сам део тог елитног друштва светски успешних спортиста који долазе из ових крајева - закључио је Новак Ђоковић.
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.
