Прија одело црно-бело

Квискотека и водитељ Оливер Млакар. Култни квиз који је обележио крај ’80–тих, а трајао до ’95. године. И једна од игара „погодите загонетну личност”.

Особа А - „ја сам Бојан Јанић, бивши играч Партизана”

Особа Б - „ја сам Бојан Јанић, бивши тренер Партизана”

Особа Ц - „ ја сам Бојан Јанић, спортски директор Партизана”…

У случају протагонисте овог интервјуа који год тастер да сте притиснули, не бисте погрешили. Напротив, збунили бисте и Млакара, али добили и бонус бодове јер, да – Бојан Боки Јанић је три сезоне био играч и тренер у Партизану од 2018. године до 2021. потом дефинитивно решио да само поред терена пружа савете, али у свом маниру – енергично и с посебном емоцијом. И тако до ове такмичарске године када је после кратке авантуре у Дубаију – поново у својој кући, у Хумској.

Нема дрес на себи, нема тренерку, није на терену. Сео је у фотељу спортског директора, а у уторак 11. фебруара 2025. са нове функције је причао о плановима, идејама, одбојкашкој црно-белој породици која би толико „расла” да би како рече нови члан управе уз Александра Станковића, Жељка Танасковића, Душка Николића, прешла границе Србије, старе Југославије али и Европе.

Међутим, увек аутентичан, Бојан Јанић, и да радите барем 10. интервју у два месеца, „има кеца у рукаву”. У разговору за Спортски журнал по именовању на одговорну функцију, некадашњи капитен репрезентације Србије, у маниру новог звања, али поново ван калупа, говорио је о идејама које има с осталим челницима, шта би била његова победа у овој мисији, довођењу играча и људи које би подигли реномирани клуб на светски ниво.

Да ли „стеже” то одело које носите однедавно или прија?

- Стеже буквално пошто сам се угојио. Али  не могу да кажем и да нешто прија. Ретко их носим, углавном су то свадбе, славља… Верујем да ћу сада због природе посла бити мало више у неким ситуацијама где ће протокол да изискује дрес код.

Пут је дуг, ствари су свеже, који ће бити први потези које ће управа, Ви као спортски директор да повучете?

- Прва ствар морам да уђем мало у саму организацију. Из ове перспективе – бавим се мушком и мушком вертикалом, сениорима и млађим категоријама. Сада треба да уђем у целу структуру, знамо да девојчица има много више и много више селекција. Треба да се упознам с принципом рада, функционисања свега и заједно са осталим људима из клуба да направимо неки план на дуже стазе који ће бити остварив. Пре свега мислим на обезбеђивање можда и бољих услова за рад млађих категорија, можда допуна тренера да се доведу још неки квалитетни људи, можда и неки бивши играчи, који су имали много искуства и имају потребу да крену у овај посао и да раде са децом. То ми је идеја. Пре свега да окупимо више квалитетних људи из  одбојке да сви радимо и живимо од тога а да правимо лепе ствари за Партизан и за српску одбојку. Будућност одбојке није лоша, али можемо много боље.

Енергични сте били као играч, тренер, фотеља захтева можда привидно мању, али нећете се смирити док...?

- Не слажем се, ја сам ја! Ако кренем другачије да се понашам то је онда лаж. Биће ту доста емоција јер имам само један циљ – да Партизан буде у врху, а да би константно био у врху то изискује један посвећен рад и планирање. За то ми треба времена. Сјајно је што сам ушао у периоду када је сезона у јеку. Таман да до краја сезоне могу спознам шта треба да поправимо.

Кажете европски Партизан, шта то тачно значи, конкретно?

- Моја машта каже да је то клуб који има стабилне финансије пре свега. Да би могао да испратиш било какав европски ниво, а имајући у виду да су цене не само играча и путовања и свих пропратних ствари у Европи на врхунском нивоу, много веће него што ми можемо да пружимо. Али оно што ми желимо да покушамо да се приближимо нечему, а то би значило укључивање већег броја спонзора и људи који воле Партизан који воле да улажу у одбојку што у данашње време није лако наћи. Омладински погон да се максимално развије да се ради квалитетно и да окупи већи број деце да бисмо имали што већи избор и да се са њима ради на неком модернијем нивоу. Управо да кроз млађе категорије схвате шта их чека у првом тиму. То нам је идеја - да ископирамо амерички систем – ради се слично на свим колеџима и где играчи улазе у комплекснију причу из истог система.

Да ли је долазак играча конкретно Немање Петрића и Теодоре Пушић, потом и спонзора први корак ка европеизацији, односно ваш систем рада који је подразумевао искуство уз афирмацију младих?

- Битно је када се прича о тако великим играчима да буду и праве личности, модели понашања како ми желимо да изгледа један спортиста. Немања и Теодора то јесу. Фантастичне каријере. Немања је био капитен Србије и Модене, једног од највећих клубова на свету и то не може да буде случајно. Фантастично је људско биће. Кад се опорави физички и уђе у тренинг подићи ће момке. Видеће на делу шта заправо значи бити професионалац. Ми смо то досад имали у играчима који су имали сјајне каријере типа Новице Бјелице, Милије Мрдака, који је још ту. То је сјајна ствар. Нисам заговорник тога да имамо само младу екипу талентовану. У свакој екипи мора да постоји два или три искусна. Е ту је цака да буду и квалитетни људи који ће младима да пренесу здраво и позитивно.

Кoлико сте добaр преговарач, заправо колико мислите да лик, фигура Бојана Јанића може да привуче све што је потребно за победнички концепт?

- Кад маштам мислим да сам доста јак, али то треба да се види у пракси. Дефинитивно ако нешто могу да покушам то је да пренесем љубав према Партизану и мислим да одређени људи препознају искреност у свему томе. Али „намазано” кажем, изузетно паметни људи. Шалим се, сви који могу да препознају да је искрено присутна велика жеља. Наравно, не може бити само жеља, већ и знање, идеја. Надам се да ћу до краја сезоне имати мало озбиљнији концепт целе те идеје које ћемо представити људима уз жељу да се што више њих укључи. Јер ако препознају да је то нешто здраво, верујем да ће наћи начин и да ћемо их приволети да помогну.

Шта би била ваша највећа победа у овој мисији?

- Надам се да ће трајати што дуже, али не бих волео да сам ту, само да бих био ту. Стварно бих волео да уколико се деси да кад једног дана одем остану резултати. Успостављање једног система у раду са млађим селекцијама и наравно оно што лично очекујем од признања - то су трофеји и прављење озбиљних играча и будућих репрезентативаца.

Шта бисте поручили тренеру Драгану Кобиљском, финале Купа се ближи?

- Кобиљском бих поручио шљивовицу. Коби и ја се знамо дуго, мало смо се боље упознали када смо били у стручном штабу. Он је један фантастичан човек и наравно тренер. Сада смо почели са сарађујемо озбиљније. Ради фантастичне ствари ове године. Од мене ће имати максималну подршку за све, он то зна, причали смо. Бићемо сви заједно и када је лепо и када није.

А шта Ненаду Живановићу, шефу струке дама ?

- Био ми је помоћник, један од најближих пријатеља. Малтене смо стално у комуникацији били и док нисам био ту, док сам био у Дубаију. Виђамо се често, више виђам њега него рођену жену. Тако да и њему верујем. Изузетно је квалитетан тренер, човек свакако. Трудићу се да му помогнем да изгура ове сезоне и идемо корак даље сваке године и да му се пружи једна озбиљна шанса с једном бољом екипом да покаже свој квалитет и да у тој женској одбојци нападнемо један од трофеја.

Да ли ћемо Вас и даље виђати на кошаркашким, фудбалским утакмицама?

- Кошаркашким дефинитивно, то није спорно, фудбалским. Волео бих да одем и на рукомет, шта год да се игра, али видећу колико ћу времена имати. За сада, кошарка и фудбал сигурно.

Хоћете ли сада мање да се нервирате?

- Не! Нервираћу се више. Био сам скоро у Лајковцу, гледао женску утакмицу а у ауту сам док сам возио гледао и меч у Крагујевцу. Не могу мање да се нервирам сигурно, али могу више да задржим у себи. Није ок да се показује емоција. 

Да ли ћете и даље певати навијачке песме или само слушати у колима?

- Певам и певаћу навијачке песме и у колима, кући и на утакмицама. И слушати, ту се баш ништа неће променити.