Даме господаре татамијем

Џудо репрезентација Србије на Олимпијским играма у Паризу остварила је сјајан успех заузевши пето место. Медаље су биле на дохват руке, али сплет разних околности није дозволио да се наша селекција врати кући са одличјем.

Међутим, џудисткиње Црвене звезде, Марица Перишић и Милица Жабић, успеле су да купе све љубитеље спорта који су здушно навијали за наше даме. Како не би кад су  две шармантне девојке, велики борци са сјајном енергијом, оставиле срце на татамију, а сваки потез, поен, ипон преживљавале на веома специфичан начин.

Ништа после Олимпијских игара више није исто… Џудо је постао још популарнији, девојчице масовно желе да обуку кимоно, а ове две сјајне девојке освојиле су срца свих навијача који једва чекају да их поново виде у борби.

– Дешава се и данас да ми приђу деца и кажу да су због мене кренула да тренирају џудо, што је заиста лепо чути, јер тек онда знам да сам урадила нешто добро – почела је Марица Перишић. – Девојчице ми препричавају ствари којих се ни сама не сећам, кажу да су због мене отишле на тренинг, тако да мислим да још увек немам свест колико је џудо заправо сад у експанзији. После Олимпијских игара је још више у фокусу, почела је популаризација женског џудоа, јер су и саме девојчице виделе да могу да буду женствене и даме, иако су у кимоноу.

О њеној срчаности и борбености током Олимпијских игара у Паризу, Милица Жабић каже:

– То је заиста нешто посебно, нестварно. Не можете да размишљате ни о једној другој ствари осим о татамију и борби. Свака моја реакција је била спонтана, искрена, из срца, нисам ни свесна шта се дешава око мене. Направиле смо велики, историјски резултат иако нисмо освојиле медаљу и чудно је да су жене уопште ушле у борбу за одличја.

Милица и Марица су чланице џудо клуба Црвене звезде, тима који је поставио стандарде, игра Лигу шампиона?

– Ми смо једини клуб који има професионалне борце, тако да смо увек максимално фокусиране само на тренинг и џудо – рекла је Милица Жабић. – Дефинитивно Црвена звезда има најбоље услове, о нама брине велики тим људи, они се не виде, али сви наши резултати и успеси су подједнако и њихови. Иван Тодоров, Стојан Вујко и Иван Бошњак су наш највећи ослонац и једни без других не можемо. Годинама смо први на листи у Лиги шампиона, нас четворо је било на Олимпијским играма, идемо на сва велика такмичења и освајамо медаље, што је довољан показатељ колико квалитетно радимо.

Марица Перишић се надовезала:

– Заиста је тако, сувишно је говорити о условима које имамо. Имамо нове дворане за тренинг спојене са салом у којој су сауна, хипербарична комора, ледена када, соба за масажу... Имамо све на једном месту и то довољно говори колико клуб брине о нама, проводимо по шест, седам сати у сали, тако да нам је ово све много олакшало.

Да ли може да се живи од џудоа?

– Ако имате резултате и члан сте Црвене звезде може – кроз смех је рекла Марица.

Милица се надовезала:

– Уколико сте на врхунском нивоу све може. Морам да кажем да је џудо једини спорт у ком су исте награде у мушкој и женској конкуренцији. Медаље се вреднују на исти начин и мислим да тога нема ни у једном спорту.

Марице, како сте се одлучиле баш за џудо?

– Стално сам се тукла са братом, а онда сам мами, која је била џудисткиња и освајачица медаље, један дан рекла да желим да ме одведе на тренинг. Нисам имала ни кимоно, раскопчала сам дуксерицу, позајмила појас од неког да бар могу тренинг да одрадим. После само две недеље су ме водили на такмичење, што је заиста чудно. Тада сам се заљубила у овај спорт, био је и остао први и једини.

Код Милице је мало другачија прича:

– Нисам имала ту срећу да ми је породица из џудоа, али у Лаћараку одакле сам, постоје само два спорта, фудбал и џудо, тако да је код мене било јасно где ћу завршити. Сестра и ја смо кренуле заједно да тренирамо, касније сам упоредо тренирала још неке спортове, али џудо је био некако права љубав. Иначе важи за најбољи базни спорт на свету, пронашла сам се и ево већ 24 године сам ту.

Џудо је, изгледа, ваша највећа љубав...

– Ко једном оде на тренинг, он се заљуби, то тврдим – рекла је Милица као из топа! Да бисте заволели џудо прво морате да имате у себи онај моменат да се увек борите и никад не одустајете. Касније схватите да се то све преноси кроз живот и лекше је да се иде напред. Поред тога ту је и дружење, лепо и квалитетно време са екипом, атмосфера је увек пријатна и људи су пуни енергије. Пробала сам остале спортове, тако да тврдим све што кажем – искрено је рекла Милица.

Марице, како је бити жена у борилачком спорту?

– То више није табу тема нигде, па ни код нас. Немамо више тај моменат кад кажемо да смо џудисткиње наиђемо на неку изненађујућу реакцију. Напротив, мислим да смо у последње време регрутовали велики број девојчица да дођу на џудо.

Како се припремате за мечеве, с обзиром да је реч о индивидуалном спорту?

– Другачије сигурно од екипног, јер не можемо да имамо лош дан, тренутак, немамо никог поред да повуче, подигне нас... Ако није дан добар немамо на кога да ослонимо. Морамо просто да се фокусирамо на себе, да се саберемо и идемо из меча у меч – објашњава Милица.

– Психички је мало теже, сам си са собом, мислим да је већи притисак на нама.

На питање како реагују људи на чињеницу да су жене у борилачком спорту, прва се јавила Марица:

– Кроз средњу школу је било стереотипа, мало су ме исмевали због физичког изгледа јер сам имала доста мишића... Међутим, била сам у спортском одељењу, тако да се нисам много обазирала на све што се дешава око мене. Сад је неко ново, модерно доба, стигле су друге генерације које немају више табу тема. Штавише мислим да све више девојчица сад иде на борилачки спорт и то ме радује. Оснажиле су се жене, пустиле су борбености из себе и не плаше се то да покажу.

Милица је изнела занимљиву чињеницу:

– Мислим да више не постоји ни један табу, али рецимо приметим кад сам у мајици кратких рукава како ме мушкарци гледају, загледају ми руку, па тек онда виде мене.

Питање “да ли волите да се облачите у хаљине, сукње, носите штикле” Милица је прекинула као из топа:

– Даааа! Па како не бисмо волеле. Ма једва чекамо прилику кад можемо да се обучемо тако. Тренирамо два пута дневно, стално смо у кимону, тренерци, тако да кад год се укаже прилика да обучемо нешто свечаније, не пропуштамо.

– Људи се шокирају кад нас виде ван стручњаче и у цивилу. Стално се дешава да питају да смо исте особе и како је та трансформација могућа. Кад уз све то додамо осмех и лепршавост, што није случај на татамију, онда тек остану без текста.

Да ли је рано да размишљате о крају каријере?

– Мени није, желим још један олимпијски циклус да одрадим и мислим да би то било довољно – рекла је Милица. – Наравно под условом да будем здрава и спремна, да се осећам добро. У годинама сам кад морам још више да водим рачуна, спорт исцрпљује, а дуго сам у овоме. Лос Анђелес би можда могао да буде тај шлаг на торти.

Марица се кроз смех надовезала:

– Ја ћу још мало, млађа сам па имам тај луксуз. Желим медаљу на Олимпијским играма више него ишта.