Историја сачувана од заборава

Од времешних могу да се чују коментари дивљења и поштовања, од средовечних похвале, а од основаца и средњошколаца на стотине питања. Јединствен и незабораван сусрет не може да остави равнодушним Чачане који прошетају улицом Драгомира Минића до броја 5 и у дворишту виде и поздраве Рата Смиљанића (75), увек расположеног, насмејаног, задовољног, изнад свега, гостопримљивог за сваког добронамерног посетиоца.

Више од пола Чачка познаје вредног и марљивог ТВ механичара који ужива у пензионерским данима са лепшом половином, супругом Снежаном, поносан на ћерке Александру и Анђелку, унуке Хану, Мињу, Ању и унука Манета.

Под сводовима породичне куће, у две просторије, од пода до плафона, у „Ратовом музеју сећања“ пронашли су своје место фотографски, ТВ апарати, фотографије, филмске траке, спортски реквизити, портрети, радио и ТВ апарати, експонати који су обележили игру, мир, срећу, уживање, радну обавезу и хоби у времену од 1950. до 1980. године.

Време које је одавно прошло Рато је осмислио и овековечио до историјски вредних 8.629 експоната. Бити храбар и питати или резервисан и слушати енциклопедијске речи Рата?! Свеједно!

И педантни хроничари тешко би откуцали сате, избројали дане и месеце слушајући до минијатурних детаља причу о драгоценостима на понос Чачана и све чешће посетиоце, југоносталгичаре из бивших република СФРЈ, али и госте из Канаде, Швајцарске, Шпаније, Шведске, пореклом са наших простора који већ деценијама живе и раде у иностранству.

- Поносан сам на сваког посетиоца, старији пусте и понеку сузу сећајући се давних времена и у ери нове технологије већ заборављених догађаја овековечених на филмској траци у новинским чланцима, фотографијама, записима, протоколима. Посебну драж увек су имале посете деце из вртића и основних школа, њиховој радозналости није било краја. Деца су први пут видела на стотине изложених премета, разумљиво и неслутећи чему су некада служила – срдачно, пуна срца беседи Рато што одлука да родитељски дом претвори у музеј није представљала узалудно потрошено време.

Све је почело карантином у време пандемије корона вирусом.

- Годинама сакупљани експонати из подрума, са тавана добили су заслужено место у две просторије родитељске куће. На срећу места је било за сваку драгоценост. Пресрећан сам што су мој хоби и труд привукли велику пажњу љубитеља антиквитета међу којима су и моје најдраже играчке, праћка, кликери, лопта крпењача...

За Рата су спорт и дешавања на борилиштима обележила велики део младости.

- Играо сам у пионирима и подмлатку Борца, потом сениорском тиму Занатлије код, данас, мог великог пријатеља, тада тренера Михаила Коларевића, Аутопревозу, Младости из Прељине. Била су то, по много чему, незаборавна, срећна времена и памте се до краја живота.

Суботу, 4. новембар 1978. године заувек ће памтити.

 -Камером, тада популарном „Супер осмицом“, у друштву легендарног Благоја Топличића Топа снимао сам опроштајну утакмицу Радмила Мишовића, једног од најбољих југословенских кошаркаша свих времена. Умножио сам снимак са те утакмице и поклонио шездесетчетворици Чачана. Оригиналну филмску траку са утакмице, против европског првака Босне, на Радмиловом опроштају поклонио сам граду за потребе Музеја кошарке који ће надам се ускоро бити свечано отворен. Душан Ћука Радоњић, најбољи чачански фудбалер свих времена, Радојко Аврамовић, пок. Предраг Гагило Кулашевић, Братислав Чакаревић... фудбалске легенде морају имати место у овом музеју. Чувам њихове копачке, дресеве, признања, фотографије, новинске наслове.

И тако редом. Тешко је и наслутити крај приче о животним и спортским доживљајима југоносталгичара Рата Смиљанића, о неким лепим и безбрижним временима, богатству које ће познати чачански занатлија оставити у наслеђе млађим генерацијама. И то колико до данас само до броја 8.629.