Шест година до сазвежђа

Сјајну сезоне 1978/79. су имале кошаркашице Црвене звезде. У само десет дана, од 29. марта до 7. априла освојиле су три трофеја. Капитен Вукица Митић је имала пуне руке посла.

Бриљантни тренер Страхиња Браца Алагић је сложио сјајну екипу коју су предводиле тада најбоља играчица Европе Зорица Ђурковић и центар Софија Пекић. Али не треба заборавити друге девојке чији је удео био огроман. Вукица Митић је била сјајан организатор игре, Јасна Милосављевић је био део под обручима са Пекићком, док је Наталија Бацановић пленила прецизним шутевима. И остале играчице су биле битан фактор у остваривању врхунских резултата.

Најважнији пехар је свакако Куп шампиона, први за један женски југословенски клуб. У шпанском граду Ла Коруњи декласиран је одличан мађарски састав БСЕ 97:62 (47:28). У том тренутку ниједан победник није славио тако убедљив тријумф.

У групи су „црвено-беле” оствариле максималан учинак са шест победа. Савладани су француски КИК из Клермон Ферана 77:69 и 97:86, италијански Сесто Сан Ђовани 69:67 и 86:67 и пољски АЗС из Познања 98:71 и 98:84. У тим мечевима је тим стекао велико самопоуздање, медији су „црвено-белој” машини придавали велику пажњу, предосећајући да је могућ историјски успех.

Полуфинале са Мињором из бугарског града Перника је био велики изазов. У првом сусрету, на свом терену Бугарке су биле убедљиво боље 79:66. Ипак, оптимизам је био у табору Црвене звезде. Реванш дуел у хали „Пионир” пратило је преко 4.000 гледалаца, што је било незамисливо за женску кошарку. После велике борбе Црвена звезда је победила 110:93, а јунак је била играчица са клупе Биљана Марковић.

У финалу против екипе БСЕ, пред 4.000 гледалаца питање победника се није постављало. Већ на полувремену Звезда је имала огромну предност 47:28, а до краја сусрета у егзибиционој игри је противнику нанела убедљив пораз.. Јасмина Милосављевић и Зорица Ђурковић су убациле по 30 поена, Звезду није пореметио ни излазак из игре Софије Пекић, која је у 34. минуту зарадила пету личну грешку.

Треба напоменути да у тој сезони није учествовала доминатна совјетска екипа Даугава из Риге. Две године касније две одличне екипе су одмериле снаге у финалу Купа шампиона. Црвена звезда је поражена 81:62.

Историјски успех оствариле су: Биљана Марковић, Јасмина Милосављевић, Гордана Вукмировић, Весна Ковачевић, Вукица Митић, Споменка Мрђеновић, Анђелка Вукмировић, Зорица Ђурковић, Наталија Бацановић, Софија Пекић, Јасмина Калић и Драгана Пандуров. Тренер Алагићу асистенти су били Петроније Зимоњић и Зоран Ковачић Чивија. Иако нису путовале на финални меч у Ла Коруњу, за први тим су те сезоне биле лиценциране и Весна Делић, Душица Тушевијаковић и Драгица Лечић.

Медији су били у знаку кошаркашица Црвене звезде. Биле су хит дана.

– Сви ћемо се сложити да је 1979. била година за памћење. Бити првак Европе није нешто што долази преко ноћи. Иза тога стоје године мукотрпног рада, труда, одрицања, али и велике љубави. Сада, када се присећам тих момената након свих ових година, пуно детаља је избледело, али тренутак када сам подигла тај тако вредан трофеј, заувек ће остати урезан у моје сећање. Надам се да ће обележавање овог датума бити још изражајније, да ће и људи у СД Црвена звезда знати још боље да вреднују успех свих спортиста који у својим витринама имају пехар првака Европе, – причала је тада капитен Вукица Митић која на жалост није више са нама.

Недавно је Спортско друштво Црвена звезда обележило 45 година од великог резултата. Била је то прилика да се још једном окупе играчице трофејне генерације Црвене звезде.

Зорица Ђурковић која је имала шут у стилу Дражена Далипагића је истакла:

– Нисам била једина која је плакала после победе над Мађарицама. Кроз те сузе излио се сав онај зној који смо пролиле по паркетима широм Европе да бисмо дошле до финала, поготово на паркету препуног „Пионира”, у полуфиналу против Бугарки, када смо јуриле 13 разлике колико смо изгубиле у гостима, и тада играле продужетке. Да смо најбоље у Европи, схватила сам тек много касније, када су се слегла сва та величанствена осећања, и заувек остала у мом срцу и мом сећању. Зато бих и могла да кажем да је то освајање Европе први и највећи успех клупске кошарке у бившој Југославији.

Искусна Анђа Вукмировић Радуловић је казала:

– То је била круна успеха једне изузетне генерације Звездиних кошаркашица која је шест година играла заједно и полако градила невероватан победнички менталитет. Ми смо прва кошаркашка екипа са ових простора која је постала првак Европе и први клуб СД Црвена звезда коме је то пошло за руком. То је био период потпуне доминације кошаркашица Црвене звезде .

Један од најбољих центара Европе, великан југословенске кошарке Софије Пекић се присећала:

– Сећање на ту генерацију и на највећи успех женске клупске кошарке до тада, признајем чини ме поносном. Неописиво је колико смо све биле различите, особене, све док не изађемо на терен, где су се разлике губиле. Осећај припадности тиму, под вођством чика Браце Алагића се најбоље могао видети на терену када смо заиста играле првенствено за тим. Спој генерација нас старијих и јуниорки које су долазиле, направио је чудну, али добитну хемију која је донела резултат. Једино остаје жал што тај исти успех нисмо поновиле и 1981. у Француској.