Ми смо срећно спортско друштво

Александар Боричић (Београд, 26. мај 1948) није растао с Црвеном звездом. Он је растао у Црвеној звезди. Био је њен одбојкаш, тренер, директор и председник спортског друштва.

А видео ју је и са стране. Као председник нашег националног одбојкашког савеза, председник Спортског савеза Београда и председник Европске одбојкашке конфедерације (ЦЕВ).

Чиме Вас је спорт привукао?

Рођен сам на Варош-капији. У Основној школи „Браћа Рибар”, која се сада поново зове „Краљ Петар Први”, седео сам у истој клупи с покојним Драганом Капичићем, који је касније постао председник нашег кошаркашког савеза. У исту школу су ишли и будући кошаркаши Славнић, Ракочевић и Латифић, рукометаш Бањанин, стрелац Гаврић... Имали смо фантастичног наставника физичке културе Љубу Стефановић званог Кифла. Он нас је увео у свет спорта, у то време практично једину дечју радост.

Какав је био почетак у Црвеној звезди?

Прву утакмицу за Црвену звезду сам одиграо 1962. на јуниорском такмичењу у Крању у – кошарци. Једно време сам упоредо тренирао и кошарку и одбојку. Доста мојих другара из школе је тренирало одбојку, па су ме звали, јер их често није било довољно. И онда сам се одлучио за одбојку. И нисам погрешио.

Нисте се више предомишљали?

Одмах, прве године, били смо други на првенству Југославије, а после тога два пута узастопно јуниорски прваци. До првог тима сам стигао када су тадашње звезде југословенске одбојке и Црвене звезде завршавале каријеру. Клуб није био у доброј форми. Стари асови Иван Поповић и др Стефановић су се вратили да помогну, а ми млађи смо добили шансу да играмо.

И ту шансу сте искористили...

Освојио сам једно првенство и три Купа Југославије. С репрезентацијом сам био трећи на Европском првенству 1975. У мојој такмичарској књижици последњи лекарски преглед је уписан 1982. Слично је било и кад је моја генерација завршавала каријеру, па сам продужио да играм, а у исто време сам тренирао женску екипу с којом сам три пута био првак и четири пута освајач Купа. Поверено ми је да водим јуниорке Југославије. Заузели смо 1979. прво место на Балканском првенству у Вуковару, па сам после годину дана добио да радим са женском сениорском репрезентацијом. Али, одбојку тада нису подржали важни људи, нисмо имали подршку у медијима... Била је потпуно аматерски спорт.

Како видите место и улогу Црвене звезде?

Црвена звезда је основана као омладинско спортско друштво и од почетка је један од њених главних циљева био окупљање младих и да им омогући добре услове да се баве спортом. Пролазила је кроз доста тешких тренутака, јер је све то било аматерски, као и сви остали. Први прави подухват је била изградња фудбалског стадиона и зграда спортског друштва са салом за тренинге и нека такмичења.

Због чега сала?

Ја сам почео  одбојку с мојим друговима на Малом Калемегдану. Тамо је и дан-данас наша кућа, али само кошаркаша. По договоору, кад су саграђени стадион и сала, тад је одбојка већ постала дворански спорт, ми смо оставили терене тамо кошаркашком клубу, а добили смо у сали простор за женску и мушку екипу да тренирамо. Једно време је у њој и репрезентацја тренирала, јер нија имала где. И то је доказ да Спортско друштво Црвена звезда не улаже само у своје спортисте, у своје чланове, него кад је требало помагали смо и друге врхунске спортисте и аматере. Кад им је требало имали су подршку Црвене звезде као што данас наше руководство сјајно помаже онима којима стварно треба помоћи.

Шта је одликовало Звездине спортисте у то време?

Другарство! Звездини спортисти нису били везани само за свој спорт, него за Црвену звезду. Сви смо пратили резултате осталих наших клубова и спортиста и настојали да једни другима помогнемо. Један баналан пример, али који доказује то другарство. Ми, одбојкаши, једном смо играли у Скопљу, а кошаркаши у Љубљани. Тада смо сви путовали возом. Победили смо и кад смо се вратили у Београд ми, одобојкаши, купили смо на пијаци Зелени венац хлеб, парадајз и сир, а кошаркаши, пошто су увек имали више пара од нас, месо. Онда смо сви отишли на Звездине терене на Калемегдану да се испричамо, забавимо и тек после тога смо се разишли својим кућама. Звезда нам је била као породица.

То су ветрови историје одували негде?

Кад је више новчаних средстава почело да улази у спорт тај начин се доста променио. Али и дан-данас Спортско друштво Црвена звезда може да буде поносно на број клубова, број такмичара и сјајне резултате које постижу. Већина Звездиних пионира, кадета и јуниора кад пређу у сениоре не остају тако дуго у нашим клубовима, али припадност Звезди је очигледна. У било којој држави да играју Црвена звезда је увек битна у њиховом животу. Али шта је најважније? Данас уз интернет и онлајн медије врло лако се простиру добре вести, па много спортиста с територије бивше Југославије, а и из некадашњег иностранства, све знају о Црвеној звезди и подржавају је.

Колико се у свету зна за Црвену звезду?

Био сам на свих пет континената и сви су кад кажем Црвена звезда знали о коме говорим. У Србији има и других клубова, имају подршку, али нико, сигурно, нема толики број навијача и људи који их подржавају колико има наше спортско друштво.

За ових 80 година у Црвеној звезди као да није било унутрашњих сукоба?

У свакој породици се деси неки неспоразум, неслагање, али тврдим, као бивши председник Спортског друштва Црвена звезда, да нисам имао неке велике проблеме у комуникацији с нашим спортистима и људима. Увек смо имали могућност да разговарамо и нађемо решење. У Звезди трајем од 1962. и могу да кажем да и моја породица зна да ми је Црвена звезда број 1.

Значај Црвене звезде?

Не бих наводио имена, јер бих сигурно омашио пошто је било много значајних Звездиних људи. Они су стварали не само Црвену звезду, него и онда југословенски, а касније и српски спорт. Без људи из Звезде, без њиховог ангажовања, без њиховог образовања, искуства, спорт на овим просторима не би имао ове резултате.

Између политичара, бизнисмена, навијача, ривала?

Били смо једног тренутка у доста тешкој ситуацији и успели смо да је превазиђемо сопственим снагама, а онда да преживимо, оздравимо и ојачамо. Данас имамо лидере који стварно дају максимум да клубови пре свега постижу добре резултате, да омогуће спортистима најбоље услове, да имају солидна примања, да ангажујемо и доста странаца... Нормално, има тренутака кад нисмо баш задовољани ако губимо неку утакмицу, али у целини мислим да су резултати одлични и да постоји могућност да будуће генерације покажу колико је Звезда стала иза њих да постижу сјајне резултате као српски спортисти и да је промовишу на свих пет континената.

Који је тренутак био најтежи?

Сваки клуб је имао своје проблеме, али су они појединачни, мали за спортско друштво. Заједно смо у тешким тренуцима и тако се решавају. За одбојкашки клуб је најтежи тренутак био кад смо отишли у Другу лигу, јер руководећи људи савеза нису поштавали статут и правила и прихватили су фалсификат. Али сви чланови нашег одбојкашког клуба једногласно су били за то да без обзира на последице покојни  Дејан Брђовић буде у тиму. Морално смо победили, иако смо такмичарски изгубили.

А за цело спортско друштво?

Веома тежак период је био за време бомбардовања.  Морали смо да сачувамо наше младе. Одржавали смо тренинге у сали спортског друштва, које се цело ангажовало да, поготово деци, олакша те тешке тренутке.

Било и не поновило се. А у целини?

Ми смо срећно спортско друштво, јер смо много времена смо потрошили на славље, на трофеје које су освајали наши спортисти и коубови. Надам се да ће садашње руководство спортског друштва на челу с господом Терзићем и Аврамовићем наставити да подржава све клубове како бисмо та славља наставили у што већем броју.

Шта је некад привлачило децу Црвеној звезди, а шта данас?

Раније није било толико медија, али смо имали увек легендарне спортисте у многим спортовима. Они су били идоли многим младим генерацијама. Данас је изузетно важно имати добар резултат. Било је и онда важно, а сада је много важно. И добрим маркетингом, добром пропагандом омогућити добре услове за почетак спортске активности.

Црвена звезда у поређењу са спортским друштвима у иностранству?

Ми се поносимо што имамо веома много спортова, што сви припадају истом спортском друштву. У свету није остало много таквих као што смо ми. Има спортских друштава с клубовима који носе исто име, али нису иста заједница. У принципу су фудбал и кошарка издвојени као професионални спортови. У Грчкој, у Шпанији имају фудбал, кошарку, рукомет, ватерполо... Чак и у Русији, где је било традиционално да се праве спортска друштва, нису више на оном нивоу као што су били. Ево и примера: клуб с највише титула у историји европске одбојке ЦСКА не постоји.

Шта предстоји спортским друштвима?

Вероватно ће бити борба да се сачувају историја и традиција. И, делимично, да део спортова почиње да обраћа више пажње на бизнис варијанту.

Може ли у таквим околностима да се нешто и ствара?

У Црвеној звезди није купи, доведи и идемо даље. Много је тешко поставити неке услове који нису усклађени с европским и светским моделима. На пример, раније пре 28 године спортиста није могао да настави каријеру у иностранству без дозволе клуба и наше федерације. То је било вероватно добро у неком смислу, међутим у неком је било можда и лоше како за појединце тако и за клубове, јер с незадовољним спортистима тешко се постижу резултати, који би могли. Сада је тако како је. У водећим спортовима то је део добре комуникације и разумевања. Направи се неки период да би клуб би осигуран, јер је изузетно тешко кад би клуб морао да промени све играче сваке године. У таквим условима је врло тешко очекивати неке добре резултате.

Ко ствара и намеће данашње моделе?

Економија. Данас морамо да констатујемо да је инвестирање у свим областима живота, па и у спорту, изузетно важно. И  зависно од  буџета може да се тежи врхунским резултатима, али код нас се и даље настоји да се део тих средстава улаже у развој младих спортиста.

А у блиској будућности?

Нико не зна шта се дешава. Ни политички у Европи, ни економски. Врло осетљиви тренуци. Не постоји ни на Западу, ни на Истоку један модел. Свуда су важни лидери и група људи са којима они сарађују и праве планове. Сигурно је да наши клубови не могу да направе буџете као професионални клубови, на пример, у фудбалу, јер је фудбал практично у некој другој димензији спорта. Али исто тако не можемо да кажемо да бисмо ми овакви са већим буџетима привукли највећа светска спортска имена. Много зависи од тога шта радиш, где играш. Колико наших најбољих кошаркаши није чак ни у Европи. Док сам био председник нашег савеза око 400 играча и играчица је било напољу.

У чему је снага Црвене звезде?

У Црвеној звезди сам дуго и толико имам лепих успомена, јер сам сарађивао са много добрих и квалитетних људи. То ми је једна од лепших страна у животу: вредност тих људи, квалитет, поштовање, разумевање, знање... Ту сам доста учио, помогли су ми да доста научим и да примењујем увек кад имам неку своју идеју,  да нијансе искористим у некој ситуацији. Мислим да је данас знак Црвене звезде мотивација за многе младе и практично као нека светлост која их привлачи да долазе да буду њени чланови.