Попут четири дана ранијег, првенственог окршаја у Хумској, ни репризно гостовање ТСЦ-а Партизану, нису зачинили голови. Ипак, за разлику од првог, други судар Плавих лавова са Парним ваљком није могао да буде окончан (и) без победника. По својој „природи”, куп такмичење захтевало је полуфиналисту, којег је дуги пенал рулет и изнедрио. Са потписом голмана Николе Симића, славили су Бачкотополчани – 10:9.
- Због утакмице коју смо против Партизана играли за викенд, задатак је у среду био још захтевнији. Остварили смо победу, што је и био наш циљ. Желимо да догурамо до финала и ту је, онда, све могуће – каже Никола Симић, јунак утакмице.
Ко је био ближи да утакмицу реши пре пенала?
- Борба је суштински била доста уједначена, без много шанси и са по једним поништеним голом на обе стране. Наравно, куп утакмица је сама по себи специфична, увек је у мислима то да нема поправног. И једни и други желели су да посао заврше пре приступања једанаестерцима, али су мреже мировале.
Ко вам је из редова ривала правио највише проблема?
- У Партизану су сви играчи квалитетни, тако да заиста не бих никога издвајао. Најважније је да смо дефанзивно одрадили добар посао.
ТРИ ФРОНТА ПРИЈАЈУ И НОСЕ ЦЕНУ
Отварање врата полуфинала Купа Србије, ТСЦ је ове године „упарио” са испивањем историје у Европи, дочеканом пролећу Лиги конференције. Тешко је, међутим, било одржати тако висок ниво и у Супер лиги...
- Сигурно да је енергија коју смо оставили у Европи утицала на екипу, свесни смо да у првенству не стојимо најбоље. Ипак, сви смо желели дугу борбу на три фронта, то је пре свега привилегија. Уживали смо.
Пенал серија донела је доста тензије, више него што је уобичајено... Да ли вас је то реметило?
- Није. Трудио сам се да одржим фокус на стварима које доносе бенефит тиму.
Одбранили сте пенал Драгојевићу, док су Јурчевић и Натхо шутирали изнад гола. Сигурно можете бити задовољни својим одбранама?
- Био бих задовољан и да смо прошли без мојих интервенција. Најбитније ми је било да славимо као тим.
Ништа нисте препуштали случају...
- Знали смо, наравно, да су пенали могућност. Спремали смо се и за ту варијанту, али не бих откривао детаље.
У којој мери је и то, кад играч промаши пенал, заслуга голмана?
- Најбољи одговор дали би сами извођачи, како размишају у том тренутку. Да ли се иде напамет, да ли их омета мирноћа голмана...
Имате ли разрађене методе да извођачима једанаестераца уђете у главу?
- Ух, не бих стварно ништа о томе...
С обзиром на дужину серије, стигли сте да и сами изведете пенал. Тако нешто је већ теже предвидети...
- Није било баш конкретног спремања за тај сценарио, али смо ми голмани, Вељко Илић, Немања Јоргић и ја, последње три недеље остајали после тренинга и шутирали једни другима. Практично и јесмо вежбали, колеге су дефинитивно помогле.
Шутеви чувара мрежа били су у стилу најхладнокрвнијих голгетера. Ви прецизно у једну, Јовановић у другу страну, тада за 9:9.
- Најбитније је да сам остао миран.
Да ли сте икада били у сличној ситуацији? Колико вам гол значи?
- То је први гол који сам дао за први тим, али сам у оном тренутку знао да се серија наставља, тако да није било места за било какво радовање. На крају смо славили, пре свега, то што смо прошли даље.
Кога бисте волели за наредног ривала у Купу Србије? Црвену звезду, Војводину, Напредак?
- О томе нисмо ни размишали. Од како смо се пробудили следећег дана, сав фокус вратили смо на првенство, где нас чека веома важан меч са панчевачким Железничаром. Предстоје анализе.
Стање у срцу суперлигашке табеле је доста компликовано. Тренутно сте први испод плеј-оф црте, са 38 бодова, док Панчевци имају три мање, а Нови Пазар, Чукарички и Војводина један више...
- Свесни смо да није све у нашим рукама, али ћемо се трудити да одрадимо оно што можемо. Идемо, свакако, на победу – подвукао је Никола Симић, дан након што је на најбољи могући начин искористио шансу, између статива Бачкотополчана показао завидну стабилност и вештину.
ПОЗИТИВНЕ УСПОМЕНЕ ИЗ ХУМСКЕ – НЕКАД И САД
За Николу Симића окршај са црно-белима значио је повратак на добро познату адресу.
- Партизан је клуб у којем сам почео да тренирам, кад сам имао седам, или осам година. Доста времена сам провео ту и није тајна да је осећај другачији кад се вратим у Хумску, прођем тим истим пролазом, присетим детињства... Лепе успомене...

Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.