Нови Пазар као моје Требиње

Дуго путовање Владимира Гаћиновића почело је у Требињу са скоковима до Дубровника, Бечеја, Новог Сада, Градачца, Игала, Суботице, Ниша, Панчева, Крушевца, све до Новог Пазара.

Коју стазу тренутно газите, трња или орхидеја?

- Увек идем тежим путем. У мом Требињу важи правило да ако из њега одеш не враћај се ако ништа ниси урадио у животу. Мораш негде да пустиш корење, да оставиш траг. Можда је конзервативно, али стварно је тако. Слава ме није интересовала, а новац ми никад није био мотив. Само ми је важно да се људи око мене осећају пријатно.

Као играч променили сте само три клуба (Леотар, ГОШК  Југ и Бечеј), што је у поређењу са данашњим стандардима јако мало. Жалите ли што бар део каријере нисте провели у неком од највећих клубова, односно да ли је отуда било позива?

- Не жалим. Сад да сам играч и да добијем позив од Црвене звезде и Партизана двоумио би се. У години кад је Звезда освојила европску и светску титулу том феноменалном тиму на Маракани сам дао три гола. Тада сам добио отворену понуду да пређем у шампионски састав. Међутим, ја сам размишљао овако – где ћу тамо, да седим на клупи! У то време на клупи су били Илија Ивић, Владан Лукић, Влада Стошић... Реалиста сам и увек сам више волео сигурност. Било ми је добро у Бечеју. Потом сам добио позив из Војводине од тренера Милорада Косановића. Нисам отишао јер ми је Бечеј легао, а кад мени нешто лежи ја се ту паркирам и не мрдам. Сад да добијем позив из Саудијске Арабије рекао бих – нећу, у Новом Пазару ми је добро!

Ко је „кривац” што сте се препустили несигурном тренерском позиву?

- Моји родитељи су били просветни радници. Ако гледамо из тог угла логично би било да сам отишао у докторе или међу архитекте. Завршио сам ДИФ и тренерску школу, пре тога грађевинско–техничку и музичку школу. Свирао сам гитару седам година, али кад сам је једном оставио више је нисам узимао у руке. У ономе што ме интересује ту идем до краја. Увек сам имао афинитет према тренерском послу. Главни кривац што сам постао тренер је мој први учитељ у Леотару Душан Радоја. Он ме је научио шта је то фудбалска есенција. Увек је говорио, и то ми је остало до данашњег дана, да је у фудбалу велика разлика између знати и препознати. Те девизе сам се држао и држаћу се до краја каријере.

Жељу да се и у тренерском позиву досегну висине појачали су стартни успеси са Леотаром?

- Играчку каријеру сам завршио са 35 година. Одмах сам постао асистент професору Миодрагу Радановићу у Леотару. Били смо прваци Републике Српске, а Профа ми је иако посвећен послу давао доста слободе у раду са јако добрим тимом у којем су били Пурке Стојановић, Павле Делибашић, Славољуб Ђорђевић, Керкез, Миленковић, Мулина, Крунић, извињавам се свима које сам изоставио. Следеће сезоне био сам помоћник Милету Јовину, тада смо освајили прву титулу Премијер лиге БиХ. Кад је Леотар финансијски утањио добио сам прилику да први пут водим сениорски тим. Негде у то време син Мијат имао је шест година. Препознао сам у њему нешто специфично и одмах одлучио да кренем са радом у млађим категоријама. Желео сам да Мијат не оде рано из домаће средине, циљ је био да прво савлада све вештине и тек кад проценим да је време крене даље. Десет година био сам директор омладинске школе и истовремено водио све млађе селекције Леотара. Тада су почињали момци који данас имају лепе каријере, поред Мијата то су били Цимирот, Мркајић, Михојевић... Тај тим освојио је много турнира, побеђивали смо велике европске клубове, Звезду и Партизан. Кад је Мијат напунио 15 година стигао је позив за репрезентативну селекцију БиХ у његовом узрасту. Мало касније траже га из Црвене звезде, Партизана и Војводине, онда сам пресекао и изабрао Нови Сад.

Мало се зна о периоду који сте провели у раду са талентима Војводине?

- Пре свега, важно је рећи да сам отишао у Војводину из зоне комфора. Међутим, видео сам циљ. У Војводини су то препознали, па су ми дали генерацију 1997. годишта у којој су били Вања Милинковић–Савић, Ђуришић, Зличић, Мијат је био принуђен да пола године чека папире од УЕФА како би им се придружио. После само годину дана рада добио сам да водим генерацију '95. У њој је био и Сергеј Милинковић–Савић, али као 30. играч. Процењено је да је неталентован, тачније, талентован за футсал. Одмах сам то исправио. Из те генерације 11 играча је потписало професионални уговор са Војводином. Између осталих, Роцков, Панков, Гаћиновић, Кордић, Спремо, Косовић, Кочовић, Макарић, Асани... Било је то време препознатљивости школе Војводине и због тренера који су радили у клубу, осим мене ту су били покојни Милан Косановић, Зоран Васиљевић, покојни Јово Шарчевић, Златомир Загорчић и Душко Грујић. У тој школи поникао је Мирко Иванић, и многи други играчи.

Иностранство као играчу, али и као тренеру, за вас је било далеко као да је то нека планета сунчевог система?

- Хендикеп је што се као играч нисам окушао у Европи. Мој проблем је што морам да знам културу земље у коју идем. Нигде не идем ако нисам 100 посто спреман за ту средину.

Ипак сте две године као асистент Александра Веселиновића провели у литванској Судуви?

- Са Веселиновићем сам био саиграч у Бечеју. Имали смо добру сарадњу. Кад је он отишао нисам желео да останем у Судуви. Дошли смо у Војводину, убрзо и у Спартак.

Са Спартаком сте дебитовали на суперлигашкој сцени, можда сте и најстарији дебитант у нашем најјачем рангу.

- Веселиновић је пред почетак плеј–офа отишао у Војводину, а ја сам наставио да водим Спартак. Били смо пети у основном делу, а четврто место је водило у европске квалификације. Не верујем да је ико веровао да можемо да изненадимо. У прва три кола победили смо Вождовац, Војводину и Напредак, и на крају били  четврти.

После квалификација за Лигу Европе и победа над Колерајном, прашком Спартом и пораза од Брондбија етаблирали сте се на тренерској мапи Србије. Елиминација Спарте и данас је подвиг кога се радо сете сви заљубљеници у фудбал. Шта се десило?

- То је нешто што не може да се заборави. Директор Спарте у то време био је Томаш Росицки, а играли су Станчиу, Канга, наш Плавшић и доста чешких репрезентативаца. Победили смо у Суботици 2:0, а могло је да буде и 6:0. И волим што се тако завршило јер сам мислио да би у реваншу они могли да нам дају осам комада. Сви су очекивали да ћемо у Прагу паркирати аутобус, а ми смо отишли да нападнемо. Кад је Спарта водила 2:0 чекао се трећи гол, а онда је данас познати судија Иштван Ковач досудио чист пенал. Чечарић је био сигуран. Била је то сензација над сензацијама. Увек се радо сетим Прага и израза лица Росицког, кога смо срели по доласку на стадион, на коме је из не знам којих разлога писало – зар од ових да изгубим!

Бајку сте живели и живите у Новом Пазару?

- За сваку утакмицу се припремам темељно, толико да верујем да тако не ради ни Анћелоти. Вара се свако ко мисли да су роде донеле ових 2:1 против ТСЦ-а. Два месеца нисам ишао кући у Нови Сад. За то време сам урадио много око припрема утакмица и екипе.  Осмишљавам сваки меч - где нападамо, како ћемо се бранити, како ићи у транзицију, где би могао да се изврши притисак. На полувремену у Бачкој Тополи видео сам да је ТСЦ бољи тим. Немам проблем то да кажем, али верујем да можемо да преокренемо. Рекао сам момцима да појачамо одбрану, коригујемо неке ствари и онда ће доћи наших пет минута, остало сте видели.

Колико се тим Новог Пазара разликује у односу на онај који сте водили пре три године?

- Дијаметрално су различите екипе тад и сад. Играмо другачије јер су другачији типови играча. Адем Љајић је један и јединствен. Не треба ми 11 Љајића, потребно ми је 11 најбољих. Важно је да се сви остали осећају битним, да знају шта им је посао, и да то раде најбоље што могу. Разговарам свакодневно са свима, колико са онима који су првом тиму исто толико и са онима који нису. Свако ко даје 100 посто у себи има минимум још 30 посто скривених резерви за које и не зна да их има. Успевам и то да добијем, јер им верујем и они верују мени. Огромну подршку добијам од чланова стручног штаба Владе Бранковића, Стефана Петровића, Миљана Ђуровића, Радосава Ћирице, као и од предивних људи какви су Фикрет Међедовић, Емир Бихорац, Семир Гусинац, и свих осталих директно и индиректно укључених у рад клуба. Волим што су сви на истом путу, нико не вуче на своју страну и не гледа лични интерес. По томе је овај клуб јединствен.

У Новом Пазару утисак је да не постоји нико ко не зна ко је Владимир Гаћиновић. То сигурно прија?

- Кад идем градом осетим поштовање и искреност какво нигде нисам доживео. На сентимент свако може да ме освоји. Ако ме неки град подсећа на Требиње то је Нови Пазар. Просто осећам ту доброту људи, зато је моја одговорност тродупло већа него у неким другим срединама. Желим таквим људима да вратим за пажњу, желим да их учиним срећним. Највише припадам Качњу, селу у Херцеговини, одакле води порекло моја породица. Међутим, не кријем, да се остали не наљуте, да нигде нисам тако поштован као у Пазару. А и баш ме брига ако се наљуте, искрен сам и оно што мислим то и кажем. Често сам знао да се разочарам у људе којима сам оставио срце на длану, на такву ситуацију овде нисам наишао.   

Октобра 2022. године изненада сте напустили Нови Пазар иако сте имали изванредне резултате. Сви играчи су се окупили и у знак дубоке захвалности вам поклонили ручни часовник. Поред поклона стајале су и исписане речи: Шефе, хвала за све! Твоји самураји. Откуд самураји и чувате ли ту успомену?

- Кад сам долазио у Нови Пазар знао сам да долазим у „фудбалски ратничку средину”. Таква је и моја Херцеговина. Овде ми требају самураји, за неке друге средине другачији типови. Сат чувам на видном месту, а на руци је само у специјалним приликама, онда кад се осећам срећно – закључио је Владимир Гаћиновић.