Никола Пецo Ракојевић је играчки век посветио Сутјесци. Као тренер радио је у више клубова, био и селектор младе репрезентације СР Југославије. Са Младошћу из Подгорице био је шампион Црне Горе, а са Борцем из Бањалуке догурао до финала Купа БиХ.
Ракојевић је рођен 15. јануара 1958. у Никшићу. Уз породицу, истиче, Никшић и Сутјеска су му највеће и непролазне љубави.
- Комплетну играчку каријеру провео сам у Никшићу. Био сам коректан као играч, имао неколико понуда, могао сам да променим средину, али нисам желео да одем из Сутјеске. Ту сам почео и тренерску каријеру. Кад сам схватио да треба нешто да мењам, као тренер сам одлазио у друге средине - прича Ракојевић.
Никола појашњава како је добио надимак „Пецо”.
- Кумовала је моја мајка. Она је стално говорила „Николица, пеца, уловио зеца”, мајка му се хвали, мој Никола мали”. Остало је Пецо, Пецо, Пецо и сада у средствима информисања чешће ћете пронаћи Пецо Ракојевић него Никола Ракојевић.
Цео играчки век посветио је Сутјесци. Са њом се радовао победама, туговао кад се морало, а и то је за људе. Титула омладинског првака Југославије и финалиста купа сигурно је највећи домет. Реч је о чувеној омладинској школи Сутјеске.
- Био је ту тренер који још није превазиђен, а то је Милан Зиројевић. Био је велики стручњак за млађе селекције. Под његовом палицом освојили смо титулу омладинског првака Југославије. У финалу смо тријумфовали против Динама. У Загребу је било 2:0 за нас, а у Никшићу смо одиграли 1:1. Био сам најбољи стрелац. И у финалу сам постигао два гола од укупно три за нас против Загрепчана.
Ракојевић је за Сутјеску одиграо 300 званичних утакмица. Та бројка је и већа ако се узму у обзир пријатељски мечеви, бројни турнири.
- Било је доста голова, а сваком тиму Прве лиге Југославије затресао сам мрежу. Најдуже се памте погоци некадашњој великој четворци. Било је лепо, а научио сам кроз играчку и тренерску каријеру да памтим само лепе тренутке.
Из Никшића су одлазили браћа Бајовићи у Партизан, Слободан Ројевић – такође. Из Сутјеске у Звезду стигли су Војин Лазаревић, Миодраг Кривокапић, Душко Радиновић. На стадиону под Бистрицом играли су Милош Дризић, Милош Бурсаћ, Жарко Ђуровић, Славко Радовановић, па голман Живановић из Звезде, Јовица Колб из Партизана итд.
- Негде сам прочитао да је Семир Туце одбио Црвену звезду, јер није могао без Мостара и Вележа. Два пута сам ишао у Београд на договор са Партизаном. Оба пута смо се договорили. Тада сам имао 18, односно 19 година. Били су више него коректни услови. Објаснио сам да не могу без Никшића и Сутјеске. Не знам да ли сам погрешио. То је љубав која је све победила.
Након завршетка играчке каријере Ракојевић се посветио тренерском позиву. Био је селектор младе репрезентације СР Југославије, тренер скоро свих клубова у Црној Гори, а са Младошћу из Подгорице освојио је шампионат Црне Горе.
- Био сам у Младости 2013. године, играли смо квалификације за Лигу Европе. Онда смо 2015/16. били шампиони и учествовали у квалификацијама за Лигу шампиона. Било је лепо играти против Видеотона, Сенице, Севиље, Нефчија, иако нисмо добро прошли резултатски. Вежу ме лепе успомене за Младост.
Пецо је проглашен за најуспешнијег тренера Црне Горе у 2016.
- Та признања су лепа и драга. Ипак, знам шта сам направио, ко су играчи и људи са којим сам то остварио. Добио сам кристални глобус као потврду рада, али нисам поборник гламурозних признања. Много ми је драже да ме обични људи похвале. Са Сутјеском сам освојио куп, два пута био шампион Црне Горе. Једном приликом, играли смо против Слована из Братиславе и прошли смо даље. Касније уђем у маркет и госпођа реже некакав сир, одмерава ме и пита да ли сам ја Пецо Ракојевић. Захвалила ми се, рекавши да сам унео доста среће и радости у њену кућу, где живи са супругом и три сина. Због мојих резултата атмосфера у породици била је изванредна. То ми је далеко важније признање него некакав кристални глобус. Јер, то су моменти када знате да сте нешто урадили.
Радио је у Србији, водио Чукарички, кулски Хајдук, Банат, Будућност (Банатски Двор), Врбас, Јединство (Параћин), али и Борац из Бањалуке. Лако је могло да се догоди да 2004. у град на Врбасу донесе трофеј победника Купа БиХ. Срећа кроз пенал лутрију хтела је да тај трофеј заврши у Модричи.
- Жао ми је што се тако завршило, могло је бити и другачије, али дешава се. Не мислим да су пенали лутрија. И то се може вежбати. Боравак у Бањалуци био је најлепши период моје тренерске каријере. Имао сам фантастичну комуникацију са људима из ФС РС и ФС БиХ, са новинарима, навијачима. Тренерски позив је такав да идемо тамо где нас траже и где треба да се праве нови резултати.
МАЛЕ ШАНСЕ ЗА РЕГИОНАЛНУ ЛИГУ
Никола Ракојевић би волео би да постоји Регионална лига у фудбалу, али сматра да би то такмичење било тешко организовати:
- Играо сам заједничку лигу и вежу ме лепе успомене. Јесам за регионално такмичење, али могућности су мале. Квалитет би био на знатно већем нивоу. Мада, добро је да се прича о томе, можда једног дана и профункционише.
РЕДОВНО КОД ПЕПЂОНОВИЋА У УЛЦИЊУ
Павле Пепђоновић у Улцињу и Никола Никић у Скугрићу код Модриче сваке године организују лепа дружења некадашњих фудбалских асова Југославије.
- Нисам био код Никића у Скугрићу, али код Павла сам сваке године. То су догађаји који нас врате у играчке дане. Срећемо људе које знамо 40 година. Кад се неко сети да организује таква дружења, онда вреди отићи. Тада видим много шампиона, људи који су задужили југословенски спорт. И Павле Пепђоновић и Никола Никић су шампиони. Није лако на једно место окупити такве великане. Цео свој играчки век подарили су спорту. И у времену кад се много више поштовало, кад су се људи више ценили. Тада се све са више емоција одвијало. Данас је време површности – рекао је Ракојевић.
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.
