О тренерима голаћима и све нездравијој нацији

Међународни празник рада слави се као дан сећања на 1. мај 1886. године кад су се радници у Чикагу побунили тражећи већа права. Најтрофејнији атлетски тренер у досадашњој историји српског спорта, Горан Обрадовић у празничном интервјуу бави се лошим статусом тренера у појединачним спортовима, који тренирају врхунске такмичаре и бројним проблемима скопчаним за лоше физичко стање нације, од најмлађег узраста. Не стаје на евидентирању него нуди нека од могућих решења у општем интересу.

– Степен развијености спорта једне нације мери се кроз успехе базичних, или можда боље речено матичних спортова, јер из њих излазе сви остали. Реч је о: атлетици, гимнастици и пливању – указује на почетку Горан Обрадовић. – У нашој земљи атлетика је тренутно, по резултатима, на врху те листе, где је до јуче било пливање. Нажалост, гимнастика никако да нађе модел како да се позиционира као два друга спорта.

Експанзија појединачног спорта у Србији у последњих 15 година није случајна?

– Озбиљно се планирало и улагало у појединачни спорт. Прво је држава одлучила 2007. године да уведе национална признања спортистима и тренерима као и награде за освојене медаље с највећих спортских такмичења. Затим је Олимпијски комитет 2010. године направио категоризацију спортиста у оквиру појединачног спорта и почео да улаже у њихов развој.

Све се то многоструко вратило у резултатима наших спортиста?

– Само у атлетици су до 2012. године освојене 24 медаље, а од 2012. до данас 31. Ништа није лошије ни у рвању, џудоу, теквoндоу, стрељаштву…

Формула је позната, са улагањем добијамо и резултате и успехе?

– Много је урађено на стварању инфраструктуре. Поред споменутих потеза, много је, можда и пресудно, врхунским резултатима допринела изградња прве праве атлетске дворане код нас у Београду. Организована су највећа такмичења, европска и светска првенства. Свет препознаје Србију као земљу која сјајно угости такмичаре са свих меридијана. Огромна средства се издвајају за припреме и усавршавање спортиста, али нажалост то није случај с људима без којих врхунски спортски резултат није могућ – тренера.

Мало их је, попут вас, који се могу похвалити примањима?

– Могу се похвалити искључиво они тренери који доносе медаље и које држава за успехе награђује. У збиру тренера који се баве развојем талентованих спортиста они су статистичка грешка.

Некада су тренери финансирани преко локалних самоуправа?

– Плату су добијали од града. У данашње време све се своди на клубове који су, када су у питању појединачни спортови, недовољно финансирани да би клуб обезбедио плате тренерма ствараоцима.

То ствара проблеме за оне, који желе да се баве врхунским резултатима?

– Ето суштине проблема. Клубови се окрећу школама спорта која им доноси приходе и стимилушу групу тренера који се баве најмлађим узрасним категоријама. Тако долазимо у ситуацију да тренери који се баве школама спорта имају по неколико пута већа примања од тренера стваралаца. Тренери ствараоци нису максимално фокусирани на тренажни процес, јер из егзистенцијалних разлога морају да раде и друге послове. Полако почиње да се губи конекција развоја спортиста од млађих узрасних категорија до јуниора и сениора. Остајемо без талентоване деце, а ускоро ће се то показати у креирању врхунских спортских резултата. Морамо брзо да радимо како бисмо савладали актуелни проблем.

Причате из угла српске краљице спортова?

– Да, али је исти проблем евидентиран у готово свим спортским гранама. Министарство спорта Републике Србије оформило је радну групу која ће се бавити будућношћу српског спорта. Анализе свакако указују на више проблема с којима се сусреће Српски спорт, али један од највећих је стварање стручног кадра и њихов статус.

Колико школство утиче на развој спорта у Србији?

– У ланцу откривања талентованих младих спортиста је свакако најважнија школа. Професори и наставници физичке културе и васпитања имају огромну одговорност у реализацији проналажења будућих шампиона.

Они су већ и раније сарађивали?

– Сад тренери у најранијем узрасту доводе талентовану децу у клубове. Ипак има оних, који остану непримећена. Уосталом, не развијају се сви подједнако. Одговорнији наставници и професори примећивали би их и до сада и слали тамо где могу да искажу потенцијал, на атлетику, веслање и слично. То се догађало, али би требало да то буде принципијелно, да се направи систем.

Шта ћемо с онима, који не желе да се баве спортом на такмичарски начин, као и с децом, која нису потенцијал за неки спорт?

– Сјајно питање. То ме подсећа на акцију, коју је и Журнал покушао својевремено да реализује, а назвао је „Десетим часом физичког“, ако се добро сећам.

Добро се сећате.

– Ако није легенда, већ историјска чињеница, Фрањо Јосиф се у последњем обраћању својим официрима, кад је био свестан да ће изгубити царство, обратио речима, које парафразирам, али отприлике тако звуче: „Нису вас победили француски генерали, већ неуништиви српски сељак“. Тог Србина смо у последње три генерације изгубили. Све више је деце с деформитетима кичме, ногу, стопала… Нећемо имати одакле да црпимо таленте.

Нека проучавања, на која смо у споменутој акцији указивали, показују да данашња деца имају 3.800 покрета дневно мање од својих дедова и баба?

– Застрашујући податак. Много се седи. Столица је велики убица. Занимање за спорт може толико да падне да више не буде ни навијача, јер ће неке друге ствари добити приоритет код нових генерација. Занимљивији ће им бити е-спорт. Он постаје популаран све више. Не желим да заустављам неке процесе, али човек није направљен да седи већ да се креће. Овом тенденцијом уништавамо здравље. То мора системски да се решава, на државном нивоу.

Имате ли предлоге шта треба да се чини да би се ситуација променила набоље?

– Часови физичког су најважнији, ово кажем као отац, педагог, а не као неко ко ставља свој посао у први план. Они носе здравље! Код нас су, међутим, запостављени. Ово мало часова што имамо већ деценијама се углавном своди на бацање лопте деци да играју мали фудбал или баскет. Велика већина деце не зна колут напред да уради ни у млађем узрасту, ризикују да повреде врат. О летећем колуту или прекопиту да не говорим. Наставници физичког су ми рекли да по генерацији снижавају критеријум за по једну оцену – оно што је било за четири сад је пет. Зато бих предложио новом–старом министру спорта Зорану Гајићу и свима у влади и садашњем и будућем руководству државе, да се три базична спорта ставе не у први, него једини план за рад на часовима физичке културе.

Шта би то подразумевало?

– Свака општина за почетак, а касније и мање јединице, као месне заједнице на пример, требало би да имају атлетску подлогу с минимум четири стазе стазу обима бар 200 метара и базен, а у школама основним и средњим, као и на свим државним факултетима, комплет опрему за гимнастику. На недељном нивоу имали би часове физичке културе с елементима атлетике, пливања и гимнастике. Ко хоће да се бави другим спортовима или је предиспониран за неки од њих, може ван часова њима да се бави. С три матична морали би да буду обухваћени сви од првих разреда основне школе до завршетка студија.

Такав однос би допринео и развоју свих, који се окрену неким другим специјалностима?

– Наравно. Атлетика и гимнастика унапредиле би фудбалере, кошаркаше, рукометаше и да остале не набрајам, пливање би погурало ватерполисте. Сви би имали користи. 

Занимљиво решење нудите, али би оно захтевало велика улагања у структуру?

– Имамо већ пословицу да је здравље највеће богатство, а овде говоримо о здрављу целе нације. Шта је од тога важније за улагање? Трајало би, слажем се, не знам ни сам колико дуго, али би једног тренутка донело огромне бенефите на свим пољима. У здравом телу је здрав дух. Била би боља атмосфера у целом друштву. А допринело би и још бољем спорту у држави, јер би се драстично повећао број талената.