Вулић: Меч Жаркова и Јавора ме лансирао у Супер лигу

Међу стативама је сигуран у границама сопствене самоуверености. Линија на којој стоји је, метафорички срочено, ивица између илузија и реалности. Ипак, углавном је знао да избегне оних пар центиметара који воде у понор, а формула за успех је једноставна. Рођен је са предиспозицијом да у очима ривала који хита ка шеснаестерцу прочита намеру. Реч је о голману Спартака Александру Вулићу. У досадашњем делу првенства смелим парадама је многе офанзивце натерао да се пред њим осећају инфериорно, из кола у коло потврђује класу, али мало је оних који знају да је својевремено, у безбрижним данима детињства у Чачку, маштао о томе да постане нападач.

- Као и код већине мојих вршњака љубав према фудбалу се пробудила још у основној школи, кад смо се на часу физичког играли између себе – тоналитетом пуним носталгије присетио се Вулић. - Тада сам пожелео да станем међу стативе, јер нисам желео много да трчим у том периоду. Добро сам се сналазио, морам признати, јер смо освајали све школске турнире. Убрзо после тога одлучио сам да кренем да тренирам у једној школи фудбала у Чачку, колико се сећам имао сам десет година.

Храбро је бити иза одбране, али осећај кад се решетају мреже је од непроцењиве вредности. Дуго се Вулић ломио око тога да ли ће кад порасте бити голман или офанзивац. Пресекао је као мачем и није се покајао.

- Био сам много неодлучан у избору позиције, јер сам желео да се опробам и у нападу. Ипак, није ме то много држало, брзо сам се вратио међу стативе и тада донео коначну одлуку да ћу све подредити томе да постанем голман о којем ће се причати.

Знао је Александар да је сваки пут који води до успеха поплочан трњем, да га чекају успони, падови, многи моменти када ће пожелети да дигне руке, али не да би одбранио нечији шут…

- Моја авантура је почела кад сам прешао у Борац из Чачка код тренера Ивана Маричића који ми је много помогао у том периоду и у моје навике усадио то да на сваком тренингу морам да дајем максимум. Био је јако строг према свима нама, али за наше добро. Уопште се не кајем што сам прошао кроз то искуство. У Борцу сам провео тинејџерске дане све док нисам упознао тренера Дарка Младеновића, који је у то време радио у ОФК Београду. Уложио је озбиљан труд и време кад је мој напредак у питању. Кроз утакмице за кадетски и омладински погон сам стекао неко искуство које ми је у том периоду баш значило.

Уследила су епизоде у школи Црвене звезде, Македонији, Инђији, Жаркову, клубу у којем је одиграо утакмицу која му је остала у посебном сећању.

- Тај окршај никада нећу заборавити. Играли смо против Јавора, директног конкурента за улазак у највиши ранг. То је био невероватан меч у којем смо од 20. минута играли са деветорицом и на крају победили са 2:1. Запао сам за око челним људима Јавора, Супер лига се не одбија.

Ипак, било је тешко носити се са свим изазовима.

- Ивањица је била тешка средина за мене као младог играча. Говорим то из разлога што је утицај навијача велики, кад се догоди нека грешка, поготово голманска, то свима боде очи. Сада своју причу градим у Спартаку и на прави начин оправдавам поверење.

Челни људи члана елите из Суботице у њега имају максимално поверење. Кад је долазио у клуб широм су му отворили врата, верујући у то да чине прави потез. И нису погрешили.

- На почетку сезоне наш циљ је био плеј-оф, Спартак као клуб заслужује место међу топ осам екипа, мало нам је фалило. Срећа нас је заобишла на многим утакмицама, али све се у животу врати. Наш циљ је да победимо све утакмице до краја – самоуверено је поручио Александар Вулић.