Герић: Ватерполисти имали багаж из прошлости

Очекуј неочекивано – многа дешавања у будућности не успете да предвидите, али можете да стремите ка томе да будете бар једним делом спремни на промену у животу. Иза себе има 40 медаља, највише се памти златна олимпијска у Сиднеју 2000. Чинило се Андрији Герићу, тад у одбојкашкој опреми, степеник на ком ће да остане и препричава млађима, међутим, какве планове живот има на то не можемо да утичемо, ако су добри – оберучке их прихватимо. Некада најбољи средњи блокер и до скоро играч с највише мечева за национални тим (331, престигао га Марко Подрашчанин са 362), данас као спортски психолог са истим жаром као у играчкој каријери врхунски ради свој нови посао.

Олимпијског шампиона поље психологије занимало је још за време играчке каријере. Порука и за спортисте који су данас активни: важно је спремити се на живот по „качењу опреме о клин” - јуче не постоји, ново доказивање долази.

Герић је 2024. имао и више него занимљиво лето. Више од деценију бави се радом са спортистима, успех за који је и сам заслужан догодио се прошлог августа – као део стручног штаба ватерполо репрезентације Србије учествовао је у освајању треће олимпијске медаље у низу.

Спортски успеси прошлости, као што видимо на Андријином примеру, стижу вас у будућности...

Колико је био изазован позив селектора Уроша Стевановића и како вам је деловао рад с ватерполистима у почетку?

- Спремао сам се да радим с неким ко ће да освоји злато на Олимпијади – то ми је био сан у послу којим се тренутно бавим. Кад ме је Урош позвао, био сам позитивно изненађен – зато што знам да у тимским спортовима, бар у Србији, постоји много отпора према психологији из разноразних разлога. Стевановић ми је рекао на чему жели највише да радим и онда смо се договорили. Уследили су преговори са Савезом – успешни. Пре припрема почели смо да практикујемо сесије „један на један”, на припремама добар део времена провео сам с репрезентацијом у Крагујевцу, Шапцу, Новом Саду и Словенији – да би их упознао још боље. Направио сам програм заједничког рада што се тиче самих ватерполиста, тренера и објединио их. Првобитна идеја била је да радим само са играчима, али су после схватили да је потребно и са стручним штабом. Било ми је изазовно и драго ми је да сам био део врхунског резултата – са задовољством се присећа Герић.

Квалитет ватерполиста никад није био упитан. Шта је била кочница да се успеси нису догађали у периоду пре Париза?

- Ватерполисти су имали неки ,,багаж” из прошлости. Затим, нису ни довољно веровали у себе. Урош је унео сигурност и одредио циљ – рекао је јавно „Идемо да узмемо злато” и играчи су почели да верују у зацртане амбиције. Радили су добро с Дајаном Зоретић на физици - одлично их је спремила. Порази на почетку мало су их уздрмали, с друге стране и пробудили зато што су дали максимум и имали смо среће у дуелу с Грчком да Јакшић постигне гол у последњим секундама. После тога, схватили су да нико не може да их заустави – почели су да играју фантастично. То и јесте поента Олимпијских игара – на најпрестижнијем турниру не мораш да добијеш све противнике, већ утакмице које су најбитније. Почевши од четвртфинала, у тим мечевима заиста су били врхунски.

Припреме за ОИ разликују се од оних за друга такмичења. Спортиста се за њих спрема пуне четири године. Колико сте имали времена да се упознате са играчима?

- Имао сам времена од краја маја. Урадио сам један део сесија онлајн док су још били у клубовима – пре припрема. Зато сам, потом, био с њима - једно је кад неко прича, друго кад можеш да видиш како то изгледа. Било ми је битно да ухватим динамику саме групе и како решавају заједничке проблеме. Ако треба неке ствари ,,наместити” да се наместе, зато што у једном тиму који је резултатски оријентисан, као што је код њих случај, никад није све идеално. Има ту и трзавица, односа који и нису перфектни - као у једној породици. Штос је у томе да то функционише и да се направи тако да ради – сматрам да смо у томе успели што се види и по резултату.

Колико значи спортистима, у овом случају ватерполистима, да их претходни успеси чине спремним за велика такмичења, упркос лошијим резултатима?

- Већина тих играча већ је освајала Олимпијске игре - неки и по два пута. Верују, свесни су тога шта могу да дају, само је то било мало уздрмано у претходне две године – нису успели да покажу те ствари на највећим такмичењима. У Париз нисмо отишли као фаворити, испратио нас је свега један новинар. У Србији се често доживљава да ако не завршиш први - ниси добар. С друге стране, можда им је то био мотив више да покажу свима колико вреде. Било је ватерполиста који су први пут добили прилику на таквој позицији и фантастично су је искористили. У тиму имаш различите типове играча – неко се истиче игром у нападу, други у одбрани, трећи је задужен за атмосферу. Све те коцкице једнако су битне да би тим функционисао и Урош је стварно успео све да посложи.

Да ли вам је играчко искуство са ОИ додатно помогло да као психолог још боље спремите екипу за полуфинале и финале?

- Имам искуство како је играти велике утакмице – био сам у њиховим ,,ципелама”. Мени је то помогло. Зато ме је Стевановић и одабрао, што ми је и рекао директно: ,,Изабрао сам тебе зато што знам да знаш како треба у овој ситуацији”. На Олимпијади четвртфинална утакмица је најбитнија и важно је да је не посматраш тако, већ као да је само још један меч – јер управо та битност може да буде нешто што те блокира. Ако сте гледали финале, видели сте да су Хрвати ,,изгорели” – Бијач, који је најбољи голман на свету, није могао да одбрани ништа. Много су подбацили – по мом мишљењу, јер их је битност финала појела. Објашњавао сам нашим играчима на све могуће начине да је пред њима само још једна утакмица и да треба да гледају да победе, да буду фокусирани на задатке и то је на крају, заиста, уродило плодом.

Колика је предност психолога, у овом случају ваша, кад имате и спортског искуства?

- То је врло важно. Кад си проживео како је бити на ОИ и играти финале, сигурно да ће да ти буде лакше него некоме ко је о томе само читао у књигама. Наравно, поред тога мораш да имаш и знање – не можеш само на основу заслуга из прошлости, то није довољно. Оно за шта се генерално борим јесте да озбиљни спортски тимови имају неког ко са њима ради на менталној припреми – да ли је то психолог или ментални тренер, можда неко други - важно је да имају такве људе поред себе. Као што имате тренере чији су фокус теретана и физичка припрема, исто тако је битно да имате и оне који ће да баве главом – толико се улаже у спорт да треба покрити и такве ствари. Урош Стевановић је препознао да му треба спољна помоћ и хвала му на томе. Сваки озбиљан клуб мора да има неког ко ради са играчима на психолошком плану. Не морам то да будем ја, има много колега које раде у Србији и трудим се да психологија уђе у спорт и код нас. Знамо да су, на пример, у САД психолози одавно присутни. Аустралија је, такође, јака, имају много психолога. Занимљива информација – на Олимпијским играма у Рију 2016. имали су на сваких седам спортиста једног психолога.

Србија је била једина фудбалска репрезентација на Светском првенству у Катару 2022. без психолога. Да ли је и то једним делом разлог лошијег резултата?

- Шта се дешава међу њима - не знам, али оно у шта сам упућен јесте да кад је јуниорска репрезентација била првак света имала је психолога у тиму и то нам је била најбоља генерација. Зашто Фудбалски савез кад је већ имао добро искуство није наставио – то је питање за њих. Често се дешава да људи који воде клуб или који су тренери можда имају нека лоша сећања од раније, или се боје да ће психолог нешто да поквари. Не знам зашто је толики отпор. У фудбалу мали број клубова сарађује с психолозима, али има играча који приватно долазе.