Ђердап и Дунав у срцима

Спортски времеплов сведочи да је прву лопту у граду на Дунаву, пре 95 година, донео Олег Ђерманов, избеглица руског порекла, а годину касније на локацији Бара, где се сада издиже СЦ Језеро  направљено је и прво игралиште.

Две године касније, 26. новембра 1932, трговци и занатлије основали су клуб, дали су му име Ђердап, по клисури кроз коју се вековима пробија моћни Дунав.

Дрес Ђердапа носиле су бројне генерације Кладовчана, играјући у опанцима, гумењацима, ципелама, цокулама, а тек касније у патикама и копачкама. На стадиону поред Дунава марширале су генерације асова, готово у свакој играла су и браћа, некада Ђурђановић, Голубовић, Младеновић, Илијевић, Манојловић, Будић, Чокањеловић, Димитријевић и Драгишић, у новије време традицију су наставили Дејан (28) и Огњен (23) Новчић. Од малена су трчали за лоптом, док је Огњен био у вртићу, старијег Дејана отац Ђуро одвео је у Школицу фудбала код Богосава Ђурђановића, чувеног професора, фудбалера и тренера.

- Убрзо сам се укључио у рад пионирске селекцију Ђердапа, код тренера Мирослава Васића, данас асистента Славку Матићу у суперлигашу ТСЦ-у. После игара за кадетску селекцију, са 16 година дебитовао сам за сениорску екипу у Српској лиги Исток код тренера Горана Матовића, позитивно је утицао на моју каријеру - каже старији Новчић.

Како су време и Дунав протицали, чим су му то године дозволиле братовим путем кренуо је пет година млађи Огњен.

- Почео сам у Ђердапу, код тренера Бојана Радановића и Ивана Букатеревића, због школовања у Београду каријеру сам наставио у Бежанији, чије су се млађе категорије тог лета припремале у Кладову, оберучке сам прихватио позив из средине у којој сам провео четири незаборавне године. Уследио је прелазак у Интернационал, а на позив Радета Дуњића, директора ИМТ-а шест месеци играо сам у Омладинској лиги Србије. Имао сам епизоду у Борцу из Сакула, а онда је превагнула жеља да заиграм с братом у сениорској конкуренцији, па сам се вратио у Ђердап - присећа се млађи Новчић.

Таленат су надоградила марљивим радом, постали су носиоци игре и задужени су за голове. Млади Кладовчани сваког лета и зиме на мети су других клубова. Како истичу, позиви пријају, али љубав према родном граду, Дунаву и Ђердапу јача је од одласка.

- Провео сам сезону у Тимочанину, био сам лепо примљен и изборили смо пласман у Српску лигу, али вратио сам се у Ђердап, носталгија је надјачала жељу да каријеру градим у другој средини - каже Дејан.

Слично говори и Огњен:

- Зимус сам био на проби у Раднику из Сурдулице, одрадио сам добре трнинге, рекли су да нисам задовољио због мањих недостатака који могу да се поправе. Од 22 кандидата, захтевне критеријуме испунио је само један. Нисам им замерио и није ми жао, остао сам у граду где имам оптималне услове за бављење фудбалом.

Браћу Новчић суграђани познају као узорне, васпитане и вредне младиће, којима на утакмицама у жару борбе због жеља за победом адреналин расте.

- Тренер Горан Матовић стално нам је указивао да у игри више користимо главу него срце, али жеља за победом надвлада емоције. Последица је већи број картона, Огњен је млађи и лакше ће то да превазиђе.

У малој средини није лако стићи до успеха, за то је потребно много рада, зноја, одрицања, али и подршка родитеља.

- Отац је велики навијач, али и објективан критичар, за мајку смо стално најбољи. Стално су уз нас, похвале не изостају, али ни критике за све што на терену нисмо добро одрадили. Огњена прате од првих позива у селекције ФС РИС у којима је носио капитенску траку, али увек су били правични према обојици - с поносом истиче Дејан.

Ђердапу на српсколигашком „Истоку” не цветају руже и прети му испадање.

- Имамо моралну обавезу да задржимо статус српсколигаша, као што су то чиниле генерације пре нас, које су предводили Билав, Сандуловић, Ђуровић, Матовић... Њихови ривали знали су колико труда морају да уложе у намери да у Кладову остану непоражени. То време мора да се врати - каже Огњен Новчић, са шест голова први стрелац Ђердапа.

Времена и државе су се мењали, али клуб је опстајао, нема више Баре, где је 1935. године одиграна прва ноћна утакмица, а као расвета служиле су бакље око терена. Заборавило се и име Венеција, по сећању на честе поплаве, јер се на игралиште Дунав изливао. Тако је било некада, сада за лоптом на Градском стадиону трче неки момци из других средина, тако да су клинцима као узор остала браћа Новчић. Некада, после недељног ручка, Кладовчани су породично долазили на утакмице, било је важно гледати, за Ђердап навијати, али бити и виђен. Сада су остала само сећања на времена кад је стадион у здању старом пет векова био стециште већине мештана вароши у којој се навија за Звезду и Партизан, а Ђердап се воли, како га данас воле Дејан и Огњен Новчић бисери школе фудбала из града на Дунаву.